Oligarhija

Poglavlje 2

-Još koliko? - Manuel nestrpljivo upita dok mu se u ruci gasio poslednji komadić tompusa.

-Još malo i tu smo.

-Bolje bi bilo da ste ga doveli po protokolu, nikome od nas ne ide u korist da pravimo probleme. - reče manuel zastrašujuće smirenim glasom.

U trenutku vozač je skrenuo levo i ušao na teritoriju sa ogromnim natpisom "Oligarhija" na vrhu. Bilo je to ogromno zemljište, sa 7 velikih zgrada raspoređenih po kompleksu. Nakon par sekundi vožnje po kompleksu auto se zaustavio ispred jedne od zgrada. Manuelu vrata otvori jedan od njegovih zaposlenih a zatim bez ikakve žurbe obojica krenuše unutra.

-Gde je? - Upita Manuel.

-Dole, u podrumu, opirao se morali smo da preduzmemo neke mere.

Manuel dođe do lifta na kraju velikog hola te zgrade, uđe unutra i lagano siđe u podrum. Nije više mogao da čeka, na licu mu se video osmeh a ruke su mu drhtale od uzbuđenja, odavno nije osetio toplu krv uplašenog čoveka. Lift se zaustavi i vrata se polako otvoriše. Bila je to prazna soba sa samo jednom stolicom na sredini. U toj stolici sada je sedeo jedan čovek, vezan, sa kesom na glavi. Po telu je vidno imao modrice. Pored njega stajala su dva čoveka, videlo se da su jedni od Manuelovih.

-Prvo, jesam li lepo rekao da ga ne tučete, i drugo, nema potrebe za vezivanjem, mi ne vezujem naše goste. - Manuel ove reči izusti zastrašujuće mirno sa blagim osmehom.

-Odvežite ga i izađite.

-Ali Šerife opasan je. - reče jedan od zaposlenih.

-REKOH MARŠ NAPOLJE.

U tom trenutku nasta tajac. Lice drugog zaposlenog ostade u šoku, a čovek na stolici ostavi za sobom blagi jecaj. Manuelovo lice bilo je prekriveno krvlju njegovog pomoćnika koga je upravo rasporio na komade. Ne bi se reklo da je od besa, ne, to je bilo od požude, žudio je za krvlju jako dugo i sada kada je bio na korak od nje neko mu je stao na put. Manuelov drugi pomoćnik bez reči odveza čoveka u stolici, skide mu kesu sa glave i izađe iz prostorije. Čovek malo manji od Manuela ostade nepomičan u stolici dok je Manuel gurao u stranu nepomično telo.

-Jebote, ovo će neko morati da počisti. - Reče Manuel ljutitim tonom, a zatim se okrete tamnoputom čoveku.

-Dobro bre Markus, zar smo morali kroz ovo sve da prolazimo da bi na kraju samo došao onamo odakle si i pošao. Razumem ja da je teško nabaviti pola tone kokaina ali zaista si imao dovoljno vremena. Ipak, sve bi to bilo u redu da nisam dobio dojavu od jednog tvog zaposlenog da si moj kokain trošio na kurve i prodavao bez mog znanja, mislim koj kurac Markus?

-Šerife obećavam daj mi još nedelju dana nabaviću ti tonu. - reče Markus vidno uplašen.

-TONU? - Manuel prasnu u nekontrolisani smeh.

-Poslednji put kada mi je čovek tražio drugu šansu da donese tonu dobio je tonu olova po celom telu, žao mi je Markus, bio si odlično zamorče...

Markus opet pade u očaj i bespomoćno pokuša da odvrati Manuela od svoje namere. Videvši da neće uspeti u tome, pokuša da otme pištolj Manuelu na šta ga je ovaj udario pištoljem po glavi i Markus pade onesvešćen.

-Nadao sam se da ćeš da gledaš kako gubiš život, a šteta, uvek moraju sve da upropaste.

Manuel povuče obarač i za sobom ostavi još jedan pucanj koji je bio praćen velikom količinom krvi. On gurnu telo pored nepomičnog pomoćnika, nabaci osmeh na lice, uzdahnu, i polako pevajući izađe iz prostorije.