Oligarhija

Poglavlje 5

Počinjalo je podne, Manuel je sedeo u fotelji svog stana ispijajući kafu i čitajući knjigu. Tek se probudio, ne voli kada propusti jutro i kada nije u mogućnosti da vidi kako se boje na nebu polako menjaju. Razmišljao je o onome sinoć, o njegovoj ishitrenoj reakciji. Jasno mu je bilo zašto je ubio svog pomoćnika, nije to bilo nešto što ga je brinulo, brinula ga je njegova narav. Manuel je još od detinjstva bio živčano dete i nikad se nije mogao slagati s nekim ko ne poštuje njegov predlog ili odluku. Međutim, vremenom se to promenilo, postao je totalno smiren i bez ikakavih naglih pokreta mogao je da uništi bilo koga ko mu je zadavao potencijalnu pretnju. Zašto je onako burno reagovao sinoć? Nije se razdrao još...još od onda...

Manuelove misli su u trenutku bile prekinute zvonom na vratima. Ispio je poslednje gutljaje svoje sada hladne kafe i krenu ka vratima. U trenutku kada je pohitao za kvakom, zastade,
pa nije nikog očekivao. Na vrata mu dolaze samo ljudi po njegovom pozivu, nije imao baš prijatelja koji bi mu dolazili u posetu, smatrao je da je tako najbolje jer će onda ljudi samo nastaviti svoje živote bez da se petljaju u njegov život i tako samo komplikovati sopstveni. Pogleda kroz špijunku na vratima ali sa druge strane se niko nije nalazio. On otvori vrata i na pragu zateče jednu kovertu sa malom crnom bočicom koja je stajala iznad koverte. Pre nego da posrne za njima odmeri uglove hodnika zgrade, a zatim užurbano uze kovertu i bočicu i zatvori vrata. Okrenuvši ključ koji se nalazio u ulaznim vratima, vrati se u dnevnu sobu i opet sede u svoju fotelju. Opet se prisetio o čemu je razmišljao maločas, ali sada nije mogao da misli o tome.

Koverta je bila crna, bez ikakvih oznaka i naznaka ko je poslao ili odakle je došla. On pocepa kovertu i izvadi sve što je našao u njoj, dve slike, Manuel prepozna sebe na njima, i jedan kratak, užurbano napisan tekst:

"Kunem se da ću biti veran svojoj braći i nikada ih neću izdati, a ako pokleknem, neka i ja izgorim kao ova slika.
-A."

Manuel ustade iz fotelje i užurbano se pope na sprat do svoje sobe. Izgledao je izbezumljeno, moglo se reći zbunjeno.  Sa police iz sobe uze pištolj, napuni ga metkovima i opet siđe dole u dnevnu sobu. Otvorivši crnu kutijicu mogao je videti pepeo i komadić slike koji nije izgoreo do kraja. Znatno mu se promenilo raspoloženje, mogla se videti ozbiljnost u njegovom pogledu ali i zabrinutost. Bio je na velikom oprezu i nije znao šta da radi, morao je brzo da misli.

Zvonjavom telefona, Manuel se okrete i uperi pištolj u nevedljivog neprijatelja misleći da je neko neprimetno ušao. Izdahnuvši i sabravši se, podiže telefon sa stola i javi se na broj.

-Reci

-Neki mali ti je napao banku na periferiji - reče glas sa druge strane slušalice

-Odvedite ga u Oligarhiju i pošalji mi vozilo, dolazim.

Prekidom poziva, Manuel se opet usredsredi na opreznost. Vratio se u svoju fotelju sada pijući viski i neprekidno gledajući u rečenicu na papiru koju je upravo dobio...