Akademija

1.

Napokon, moj san je ostvaren. Sa svojih 19 godina sam uspjela pobjeći od roditelja, od gomile njihovih želja, te prepustiti se samoj sebi. Život ne mazi baš svakoga, zar ne? Tu spadam i ja.

Zovem se Emily, upravo sam ušla u moj prvi stan. Živjela sam u Amsterdamu, zadnjih par godina sam skupljala novac, radila preko ljeta, a preko zime prodavala neke stvari, tačnije kreirala i prodavala. Ovdje sam zbog sebe, dosad sam uvijek radila sve po propisu mojih roditelja, jedva sam čekala ovaj dan.

Stan nije velik, dovoljan je za mene. Na akademiju sam upala pomoću stipendije, već par godina sam radila i na tome. Nije mi bilo teško ostaviti roditelje i otići sama u tuđinu.

~~~

Danas je prvi dan nove godine na akademiji, a meni naravno, prve godine. Obukla sam farmerice i običnu bijelu košuljicu, obula sam air force 1. Moje najdraže patike. Malo sam prošetala po Parizu i napokon se našla ispred velike građevine. Mnoogo ljudi se nalazi oko škole, svi su u nekim grupicama, nešto što mi nije bilo čudno u Amsterdamu, sad jeste. Ne poznajem baš nikoga, razgledam okolo i sva lica su nova. Ko zna šta se dešava u životu svake osobe iz ovog okruženja?

Ulazim kroz ogromna vrata, došla sam do table na kojoj se nalazi spisak satova i raspored. Uslikala sam ga, jedva sam to uspjela jer oko mene se svi guraju i doslovno bacaju jedni na druge.

Prvi čas mi je u dvorani. Sreća na spisku piše broj i neke upute za određene prostorije i časove. Ušla sam i vidjela prostoriju koja je bila, pa mislim najveća u ovoj školi. Razgledala sam i tražila mjesto, nije bilo teško, samo što sam tražila žensku osobu. Došla sam do posljednjeg reda i profesor je baš u tom trenutku ušao na vrata.

"Profa je strog, sjedni tu." - rekao je dečko plavkaste kose.

"Ok." - rekla sam i sjela.

Predavanje je počelo, sve manje i manje sam čula šta profesor priča zbog ovih momaka.

"Ne čujem ništa, uf." - nenamjerno sam izgovorila to.

"Ajde ne brini. Sredit ćemo ti mi to." - rekao je jedan od ovih momaka, ja sam šutila i pratila prezentaciju, koliko god je to bilo moguće.

"Hoćeš čipsa?" - pitao me opet onaj plavušan.

"Ne želim." - rekla sam.

"Ovaaj, kao da te ranije nismo viđali." - rekao je drugi.

"Prva sam godina." - rekla sam, oni su nastavili pričati.

"U koliko završava ovo?" - pitala sam, a jedan mi je odgovorio da završava tek za 2h.

Poslije 2h sam šetala, obilazila ulice najdivnijeg grada. Uzela sam neka peciva i slatkiše, također sam kupila nešto od hrane, trebam se naviknuti da sama živim.

Ušla sam u zgradu i otključala vrata. Divan osjećaj. Rasporedila sam baš dosta stvari, stavila onako kako ja želim da budu. Odjeću stavila u ormar, malo odmarala i pročitala bilješke koje danas nisam uspjela zapisati, tačnije jesam, ali samo par stvari sam zapisala.

7h je i odlučila sam izaći prošetati, možda potražiti posao ili nešto slično. Možda mi se posreći. Izašla sam iz stana i čula neku viku. Dva muška glasa, odjekivalo je sve. Vidjela sam da se to dešava na spratu ispod mene. Polahko sam krenula kročati stepenicama, ugledala sam jednog dečka od danas, iz one ekipice. Samo, nisam se upoznala niti im znam imena. Također, na vratima sam vidjela starijeg muškarca, valjda oca od ovog dečka. Kada su mene ugledali, ušutili su se.