Akademija

8.

"Dodaj mi molim te, papire iz kancelarije preko puta za projekat broj tri." - rekao je moj šef, odnosno profesor, odnosno Levent.

"Odmah." - rekla sam i ušla u prostoriju.
Par minuta sam gledala po ladicama i napokon pronašla te dokumente.

Imam svoj sto u Leventovoj kancelariji. Kaže da je to da budem uvijek tu, ipak sam njegova asistentica.

Ručak kod Thomasa je prošao odlično. Cijelo popodne smo se zezali, uživali i pričali. Prija mi to, zaista.

Iz misli me trgnuo njegov glas.

"Jesi li ručala?" - pitao je Levent.

"Nisam još." - rekla sam.

"Možemo zajedno, ako želiš." - rekao je, a ja sam potvrdila to, te ustala i izašla par koraka prije njega.

Sjeli smo u restorančić preko puta firme. Vidjela sam želju za razgvorom u njegovim očima. Pa sam odlučila sama pokrenuti temu.

"Koliko Vi imate godina?" - pitala sam. Osjećala sam se jebeno kao ostale. Mislim hej Emily?? Šta ti je? Kakve godine, kakav profesor? Ok, zvukovi u mojoj glavi se ne slažu.

"Zanimljivo pitanje, ima 27 godina." - rekao je, na šta sam odgovorila šutnjom. Osjećam se neugodno.

"Uspješni ste mnogo, divim vam se." - rekla sam, čisto da prekinem ovu šutnju. Ne volim to raditi.

"Hvala ti, mislim da ćeš ti biti uspješnija od mene. Vidim u tebi sebe." - rekao je.

Zatim nam je stigla hrana, razgovor je postao opušteniji i zanimljiviji.

"Daa, zamisli, išao sam s njima, i ispostavilo se da su to isti ti ljudi." - pričao je svoje doživljaje s faksa.

"Jeeebote, slično mi se desilo." - rekla sam i par sekundi nakon sam napravila facu "O NE" i stavila ruku preko usana. Na šta se on samo nastavio smijati.

"O ne, jebote zašto psuješ pred profesorom?!" - rekao je na šta sam se samo počela smijati. Rekao je to imitirajući mene i moju facu.

"Znam da se voliš družiti sa mnom, ali pauza je istekla, ne bih baš da mi i drugi radnici traže produžene pauze." - rekao je te smo ustali i vratili se u firmu.

Ostatak dana mi je brzo prošao. Pravila sam neke skice, dosađivala se, provjeravala mailove,..

Poslije, nazovimo ga poslom, otišla sam ravno kući. Istuširala sam se i legla u krevet.

Ne znam čime sam zaslužila sve ovo, mislim da bi čak i moji roditelji bili ponosni na mene. Moji roditelji, ah..

Ne mogu reći da su nešto najgore u mom životu, mislim da to niko ne može reći. Ipak, zahvaljujući njima smo tu gdje jesmo. Ali svaki čovjek bi trebao imati pravo glasa, zar ne? Nisam imala ni to, ni slobodu, a ni pažnju koja bi bila potrebna nekome da bar zbog nje ostane.

//

"Hvala vam." - rekla sam te uzela kafu iz ruke moje omiljene konobarice u obližnjoj kafeteriji.

Krenula sam na predavanje, danas imam samo 3h jedno predavanje, ostatak sam slobodna.

Poslala sam poruku Thomasu da se nađemo poslije škole. Prošlo je 20ak minuta i još nije odgovorio, inače odmah odgovara.

Predavanje je završilo, a ja nisam vidjela ni Thomasa, niti bilo koga iz njegove ekipe. Mislim da nismo imali predavanje skupa. Vidjela sam Saru, rekla mi je da su svi u kantini, bez Thomasa.

"Gdje je Thomas?" - pitala sam, mogu reći nervoznim i nestrpljivim tonom.

"Polahko, tu je negdje. Valjda je imao burnu noć." - rekao je bezobrazno Tim, na šta su ga ostali samo oštro pogledali. Ovo nisam očekivala od njega.

Samo sam izašla, bez pozdrava. Hodala sam ulicama, te se našla pred Thomasovom kapijom. Ušla sam i pokucala na vrata. Otvorila je Stefani.

"Emily, draga! Uđi." - rekla je.

"Htjela sam vas pitati je l' Thomas tu? Nisam ga vidjela dva dana." - rekla sam.

"Znaš, nije se ni meni javio. Zovem ga od jučer, mislila sam da je otišao sa prijateljima, no zvala sam i njih." - rekla je zabrinuto. Ušla sam u kuću i sjele smo u dnevnu sobu.

"Gdje bi mogao biti..?" - razmišljale smo obe glasno.

"Znaš, drago mi je što si uz njega." - rekla je i uzela moju ruku.

"Naravno da sam tu, uvijek ću biti tu." - odgovorila sam.

"Znaš, zvala sam sve bolnice, nije tamo." - rekla je.

"Bar to." - rekla sam s olakšanjem.

"Ja bih trebala ići. Ako čujete nešto, javite mi." - rekla sam.

"Važi draga, i ti isto.. Znaš, ima neki hotel, grčkog naziva, mislim da bi tu išao da razmišlja kada bi ga nešto tištilo, pogledaj ili da nazovem osoblje.." - rekla je.

"Ne brinite se, ja ću provjeriti pa vam javiti." - rekla sam.

Odmah sam poslala poruku Sari, pronašla je nakon par minuta naziv tog hotela. Uputila sam se u nadi da ću ga tamo pronaći.

"Dobar dan, izvinite tražim Ti.." - prije nego sam izgovorila, vidjela sam ga kako silazi niz stepenice hotela sa nekom plavušom. Jeftino, bome.

"Emily, otkud ti?" - rekao je s čuđenjem.

Izvadila sam mobitel i pozvala Stefani.

"Samo da vam javim da je vaš sin odlično, ne brinite se, živ je, zdrav je." - rekla sam i prekinula nakon što mi se zahvalila.

Još jednom sam ga pogledala i izašla iz hotela. Čula sam dozivanje svog imena,  nisam se osvrtala.

Dok smo se mi brinule, on je pod ručicu uzeo plavušicu. Gdje mu je pamet? Mogu misliti kako je tek jadnoj Stefani.

Ušla sam u svoj stan i zaključala vrata. Zvoni mi mobitel, ako je on...

"Levent." - super, onaj me i ne zove, toliko ga zanimam. :)

"Halo." - javila sam se.

"Imamo neki problemčić što se tiče projekta broj tri. Možeš li doći do firme?" - rekao je.

Nije prošlo ni 20 minuta, a ja sam se stvorila ispred.

"Jesi okej ti?" - pitao me vidjevši me da ulazim u kancelariju.

"Iskreno, ne baš. Pomućen mi je malo razum." - rekla sam.

"Ako ti je loše idi kući, mogu sam nekako završiti." - rekao je.

"Ne, ne. Okej sam, samo sam iznervirana zbog nekih stvari." - rekla sam.

Počeli smo crtati nove nacrte, podijelili smo neke skice, pa smo dodavali detalje, to je trajalo dugo.

"To je to, napokon!" - rekao je.

"Iscrpljena sam." - rekla sam.

"Svi su već odavno otišli kući, hoćemo li i mi?" - pitao je. To je zadnje što sam čula..

• ljudiii, izvinite što ste dugo čekali na ovaj dio, obaveze, manjak inspiracije i nedostatak vremena. Sad sam pronašla maalo vremena, pa etoo :)
(Od 13. Septembra nisam okačila ništa, wow kako prolazi vrijeme)

× ostavite vote. <3