Akademija

9.

Budim se u potpuno nepoznatom stanu. Soba ispunjena bijelim ormarom, stolićem, stolicom, foteljom,.. Um, gdje sam?

Ustala sam i laganim koracima izašla iz sobe. Hodnik je bio dug, krenula sam prateći zvukove.

"Probudila si se." - rekao je, ni manje, ni vise, nego Levent.

"Ovaj.. Da." - rekla sam.

"Sinoć si zaspala na fotelji, pa sam te doveo ovdje, mislim, ne znam ni gdje živiš, a i nisi bila baš u stanju da ideš sama kući. Pogotovo, jer je bilo oko četiri sata." - rekao je kao da se pravdao.

"Šta pravite?" - pitala sam s osmijehom, zabemarujući njegovu nervoznost koju je pokazao tokom ovog prethodnog objašnjenja.

"Prženice, nadam se da voliš." - rekao je.

"Uuf, daaa! Nisam ih jela jakoo dugo." - rekla sam i sjela za stol.

Posmatrala sam ga dok je pažljivo i potpuno skoncentrisano pravip doručak. Prisjetila sam se početka, kad sam se opasno 'ložila' na njega, sad mi je sasvim ok. Valjda jer mi postaje prijatelj.

"Kako je smiješno ovo." - rekao je.

"Koje tačno?" - pitala sam misleći na ove moje misli i na moje buljenje u njega. Ta siva trenerka mu tako dobro pristaje, bolje od bilo kojeg odijela.

"Pa obraćaš mi se sa Vi. To je malo smiješno, s obzirom da si spavala u mojoj kući." - rekao je, vjerovatno nije mislio ništa loše. Valjda!

"Pa šefe, profesore, jesam li ja kriva?" - rekla sam, na šta se on slatko nasmijao. Došao je do stola i sjeo.

"Nisi kriva, naprotiv. Ajde jedi." - rekao je.

"Aauu, kako je ukusno! Mislim da imam ideju." - rekla sam.

"Pucaj!" - rekao je.

"Ovako ćemo, ti ćeš biti moj kuhar, a ja tvoj asistent. Tako ćemo imati olakšice, i ti, i ja. Sad ih imaš samo ti.." - rekla sam.

"Vidiš, nije loša ideja." - rekao je.

"Šta te sinoć iznerviralo, izgledala si iscrpljeno i kad si tek došla. Plus, zvonio ti je par puta mobitel." - rekao je i ja sam tek skontala da sam zabiravila mobitel u sobi.

"Sekunda." - rekla sam te otišla po mobitel. Dva propuštena od Stefani i tri od Thomasa.

"Pa ništa značajno, brinula sam se za jednu osobu dok je ta osoba bila bez trunke opterećenosti, isto tako nije mogla ni odgovoriti na pozive. Uznemirilo me to, jako." - rekla sam.

"Zna to biti tako. Dečko?" - pitao je.

"Nemam dečka." - rekla sam.

"Oprosti, nije moje da se miješam." - rekao je.

"Imao si svakako najbolju moguću namjeru." - rekla sam.

"Imao? Opaaa, postajem on." - rekao je veselo.

"Zaamisli!" - rekla sam.

"Imaš obaveza nekih danas?" - pitao me.

"Mislim da ću ići kući i spavati. Umorna sam, a i predavanje se može nekad propustiti." - rekla sam.

"Razumijem." - rekao je.

"Trebala bih poći, hvala na svemu." - rekla sam.

"Odbacit ću te ja, svakako moram do marketa, samo da uzmem jaknu." - rekao je i otišao u sobu.