Akademija

4.

Danas sam se probudila tačno na vrijeme. Izlazeći iz stana da bacim smeće, tek što sam otvorila vrata čula sam Thomasov glas. Kao da je pričao s nekim na mobitel.

"Ni slučajno! Ne smijete ići tim putem. Uhvatit će nas." - govorio je, skoro pa vikao. Par sekundi je ćutao, pa opet..

"Jeste li svjesni kakav je to rizik? Gonite se! Ponašate se kao početnici." - rekao je i ućutao. Zatim sam otvorila vrata, a on je bio par stepenica iznad.

"Jutro." - jedva sam progovorila.

"Jutro Emily." - rekao je i nastavio svoj put. Sad je totalno hladan. Ne razumijem ponekad njegov stav.

Još više me zanimalo ovaj njegov razgovor. Ko zna u kakvoj je nevolji, u šta li se uvalio? Moje misli mi skrene mačić koji je mjaukao blizu ulaza zgrade. Uzela sam ga, čisto bijelo mače. Tek progledalo.
Uzela sam ga u ruke i unijela u zgradu.

"Maćaaa." - čula sam glas ispred sebe.

"Preslatka je, zar ne?" - rekla sam vidjevši Tomasa.

"Da, da.." - rekao je i uzeo je u svoje ruke.

"Nažalost ne znam kuda s njom, ne može ostati kod menee,.." - rekla sam.

"Imam ja bolju ideju." - rekao je i uzeo mačića sa sobom, zatim mi je rekao da krenem s njim. Za svaki slučaj sam pokušala otvoriti vrata od stana, da vidim da li sam zaključala. Navika.

Ušli smo u njegov auto i onda je stavio mače u moje krilo.

"Gdje idemo?" - pitala sam ga, a on je skrenuo pogled na mene.

"Kod mene." - rekao je i vratio pogled na cestu.

"Zašto?" - pitala sam.

"Pa da ti pokažem nešto." - rekao je.

Došli smo ispred ogromne, ali stvarno ogromne vile. Ograđena je ogradom, to imanje je sigurno jedno od najvećih koje sam ikada vidjela. Izgleda kao neka građevina koja košta milione i milione, kao neki novograđeni muzej. Ušli smo u dvorište, parkirao je auto u garažu te smo izašli u dvorište. Dala sam mu mače, da bih se potpuno skoncentrisala na razgledanje ljepote oko mene. Predivno je!

Pratila sam njegove korake i dodatno razgledala. Došli smo do ograđenog dijela dvorišta, čulo se mjaukanje, lajanje,.. Par malih psića i par mačića, uz to imaju i dvije velike mačke.

"Raj." - rekla sam, a on je otvorio kapiju koja se nalazila tu. Odmah su nam se oko nogu pojavile životinjice. Imaju i klupice, igračke, posebne kućice..

"Mislim da će mu biti odlično ovdje." - rekao je Tomas.

"Još ime da odlučimo." - rekao je.

"Cicko!" - viknula sam.

"Odlično, sviđa se i meni." - rekao je.

Dobrih sat vremena smo se igrali s psima i macama, zatim sam shvatila da moram ići, tačnije za par sati je posao, ali imam i nekog posla po kući.

"Hoćemo li krenuti?" - pitala sam Thomasa.

"Može, samo idemo do kuće da se presvučem." - rekao je.

Ušli smo na ulaz koji vodi iz dvorišta, kuća je neopisivo lijepa.

"Čekam te ovdje." - rekla sam, a on je klimnuo glavom i otišao na drugi sprat.

Malo sam razgledala po dnevnoj sobi i hodniku, a zatim sam sjela u dnevnu. Gledala sam na mobitelu neke gluposti, iskočila mi je slika na instagramu od rođake, postavila je sliku s mojim roditeljima. Malo me tuga uzela, no brzo sam se sjetila svega i odmah obrisala suzne oči.

"Zdravo ljepotice." - rekla je gospođa u četrdesetim, no vidjelo se na vodi računa o izgledu. Bila je odjevena kao da je u dvadesetim. Pretpostavljam gospođa Miller.

"Dobar dan, ja sam Emily Smith, Tomasova drugarica." - rekla sam, te ustala i pružila ruku.

"Stefani Miller, Tomasova majka. Drago mi je." - rekla je.

"I meni." - rekla sam.

"Dođi, sjedni. Voljela bih te bolje upoznati." - rekla je Stefani.

"Čekaš Tomasa? Idete negdje?" - pitala je znatiželjno, kao da je čekala samo da kažem da smo skupa.

"Doveli smo jednog mačića u vaše dvorište, a ubrzo moram na posao, pa je želio da me odveze do kuće." - rekla sam.

"A otkud se poznajete?" - pitala je.

"Sa akademije, ove godine sam se preselila i upisala prvu godinu." - rekla sam.

"Nisi li mlada da radiš?" - pitala je.

"Živim sama, samim tim i zarađujem.." - rekla sam.

"Pa to je odlično, zna biti ponekad naporno, zar ne?" - rekla je, a ja sam klimnula glavom.

"Uff, Emily nadam se da te gospođa Miller nije smarala mnogo. Došao sam da te izvučem." - rekao je Tomas silazeći niz srepenice, došao je do nas i poljubio majku u obraz. Izgleda da imaju baš blizak odnos.

"Nemoj tako, Tomase!" - rekla sam, a Stefani se slatko nasmijala.

"Vidimo se, Emily. Dođi nam opet!" - rekla je Stefani, zagrlila me i poljubila. Divna i mila žena, vidi se u njenim očima da je puna ljubavi. Vidi se da je srećna!

Ušli smo u auto i odmah se Tomas nasmijao, pitala sam ga čemu se smije.

"Znaš, moja majka zapravo nije otvorena osoba. Do prije nekoliko je bila u jako lošoj fazi, bilo mi je drago vidjeti da se oraspoložila kad te vidjela." - rekao je Tomas.

"I meni je odmah postala draga, mila žena." - rekla sam.

"Izgleda da prijaš i ljudima oko mene." - rekao je.

"Dakle, tebi prijam?" - rekla sam i nabacila smješak.

"Pa šta si mislila?" - rekao je i namignuo.

Odvezao me je do kuće, sat vremena sam pospremala po kući, zatim otišla na posao.

^^^^

THOMAS MILLER pov.

"Svidjela mi se, Emily." - rekla je moja draga majka čim me vidjela na vratima kuće.

"I meni je, odmah." - rekao sam.

"Pričaj mi malo o njoj." - rekla je, a ja sam ostao začuđen. Proteklih par godina majku ništa nije zanimalo sem posla, fokusirala se samo na to. Mislim, s razlogom. Željela je zaboraviti na bol.

"Pa Emily.. Ne znam je dugo, ali je super djevojka. Došla je iz Amsterdama, imala je poteškoća s obitelji, pa je otišla živjeti samostalan život. Radi u poslastičarnici koju jako voliš, tu smo se prvi put sreli. Na akademiji ide na smijer kao i ja, arhitektura. Mislim da će se to i ocu svidjeti.." - rekao sam i zastao, ne znam više šta bih rekao.

"Voljela bih je češće viđati.. Podsjeća me na Janu.." - rekla je i odjednom su joj se u očima nakupile suze. Ustala je i otišla.

Teško smo svi podnijeli Janinu smrt, no majka posebno. Ove godine bi punila 16 godina, i stvarno, Emily ima neke Janine crte lica.. Prije četiri godine, Jana je izgubila bitku s užasnom bolesti. Iako eto, imamo novac, moć, sve što poželimo, kada Bog uzme stvari u svoje ruke, ne postoji onda stvari koju čovjek može ispraviti. Tako je s bolešću.. Iako smo se trudili najbolje doktore dovesti ovdje, bolnice, sve.. Nismo uspjeli. Mislim da me je to naučilo mnogo toga.

Janu sam volio, mnogo.. Lažem, najviše! Iako je bila mlađa od mene, dobro smo se razumili. Pričali smo jedno drugom sve tajne, sve dječije gluposti. Rana koja nikad neće prestati boliti.

Mnogo traga je ostavilo to, i na mami, i na tati, a i na meni. Dosta sam ispaštao nakon toga. Moji roditelji nisu poslije njene smrti bili isti. Ne krivim ih.

- ostavite zvjezdicu :)