'Again'

46. deo

"Gospođice Sparks, molim Vas" medicinska sestra mi zakloni pogled dok se krećem u nazad i više ne mogu videti Harryja "napustite prostoriju." kaže i zatvori mi vrata ispred nosa. Krenem u nazad i sednem na isto to mesto na klupi koje je već danima zauzeto.

Da, sedim na tom istom mestu danima u potrazi za dobrim vestima, ali ovog puta sa mnogo većom nadom i verom u njega. Nervoza vlada u meni dok sedim sama u hodniku i iščekujem vesti. I dalje vam ne mogu opisati taj osećaj kada sam osetila taj slabašni stisak njegove ruke. Možda bih u tom trenutku pomislila da mi se čak i učinilo, jer sam bila pod utiskom, ali sam u sebi gajila taj sitni tračak nade da će se on probuditi. Nisam gubila veru, znala sam da će otvoriti oči. Ipak je to bio Harry. Borac moj.

Gemma je otišla po večeru, mama i gospođa Anne su u kući, dok mi planiramo provesti noć ovde. Gemma mi je javila da će se zadržati malo više, zato što je u prodavnici red malo duži.

Nisam mogla izdržati više. Ustala sam i približila se vratima i pogledala kroz prozor. Harryja nisam mogla videti. Doktor je stajao pored kreveta i bio mi okrenut leđima. Samo sam mogla videti kako je nešto zapisivao. Videla sam i medicinsku sestru kako je ubrizgavala Harryju nešto, mrzela sam igle. Stresla sam se i vratila na svoje mesto kada sam shvatila da doktor izlazi iz Harryjeve sobe. U sebi sam se molila da je dobro.

"Kako je doktore?" upitam kada stane ispred mene. Gleda u mene nekim nedefinisanim pogledom i ja se zbunim. Šta ako nije nešto dobro? Možda se nije probudio? Ako je to u pitanju, ostaću slomljena.

"Gospođice Sparks..." započeo je "Budan je." obavestio me i široko se osmehnuo.

Imala sam osećaj da sam tada ciknula od sreće. Oduševljeno sam zagrlila doktora i on se našao u čudu. Nije me bilo briga, Harry je bio dobro i to je bilo jedino bitno u ovom trenutku.

"Hvala Vam doktore!" rekla sam veselo i odmaknula se od njega. Videlo se da je prijatno iznenađen, jer se smešio kao i ja "Mogu li ga posetiti?" postavila sam uzbuđeno.

"Možete ali samo bez naglih reakcija." obavestio me.

"Hvala Vam, mnogo Vam hvala."

"Ne, hvala Vama." ispravio me kroz smešak "Ne znam koje ste magične reči izgovorili, ali ste njima uspeli da ga probudite." rekao je uz smešak i učinio da postanem još srećnija.

Volim te. To su bile čarobne reči...

Pre nego da uđem u Harryjevu sobu, udahnem duboko želeći da smirim svoje disanje. Krenem prema vratima i povučem kvaku nadole. Nađem se u njegovoj sobi i srce mi zaigra kada mi se oči sretnu sa tim krupnim zelenim koje sam danima priželjkivala. Harry mi se slabašno osmehne, a meni se čini da će mi srce eksplodirati i slomiti se na sitne komadiće.

"Harry..." tiho šapnem, ali i dalje stojim u istom mestu i ne pomeram se. Kao da su mi stopala zalepljena za pod. Prsa mi se dižu neverovatnom brzinom dok osećam vrućinu po celom telu. Oči mi lutaju tim bledim i mirnim licem, ružičastim usnama, slabašnim osmehom i čupavoj kosici. Čini mi se da se nikada nisam osećala srećnije i da nikada nisam mogla odvojiti pogled sa njega. Kao da je ovo bilo nešto posebno. I jeste, bilo je.

"Max?" pozove me isprekidanim i promuklim glasom. Znam da nije govorio već nedelju dana, ne može pričati kako treba. Trebaće mu vremena dok razradi glasne žice i krene govoriti normalno.

Podigne sporo ruku ka meni i pozove me ka njemu. Ja se jedva pokrenem i učini mi se da se krećem ka njegovom krevetu godinama. Što sam mu bliže, u meni radi neka sumnja da to možda i sanjam ali ne, on je zaista tu. Priđem mu bliže i uhvatim ga za ruku na koju nije priključen za infuziju. On je snažno stisne uz svoj dlan.