TI ILI JA

Peto poglavlje: Rub smrti

Za sve one koji se sa svojim
košmarima suočavaju
širom otvorenih očiju.

"Stvarno misliš da ćeš tek tako moći da me izvedeš iz bolnice?" upitala sam dok me je stranac ,koji će uskoro da mi bude i  dželat, grubo izvukao iz kreveta, držeći me za mišicu.
Iako svesna da nemam šanse da se istrgnem iz tog čeličnog stiska, nije me sprečilo da pokušam.
Ako ništa, bar će njemu biti teže da me vuče po hodnicima.

"Halo, tebi se obraćam" bezobrazno sam odvratila na tišinu.

Obzirom da ponovo nije bilo nikakvog odgovora, počela sam još jače da se otimam, videvši da je njegova pažnja sad usmerena na vrata, gledajući kroz mali prozorčić, verovatno da proveri da li je sve čisto.

Na moju malu dramu, naglo se okrenuo, uzrokujući da se ja ukipim u mestu, paralisana besom koji je sevao iz njegovih očiju

"Mislim da bi bilo idealno da prestaneš da glumiš malu napaćenu devojčicu i da sarađuješ inače neću oklevati da pobijem sve članove tvoje male porodice, i da to bude poslednja slika sa kojom ćeš se suočiti pre nego što se pozabavim tobom" u jednom dahu provukao je pretnju kroz zube.

Za razliku Andreja, koji, kada mi je pretio na isti način, dobivši sarkastičan komentar za uzvrat, ovaj čovek nije bio neko ko je izgledao kao da će uopšte i sačekati da završim rečenicu pre nego što mi prospe mozak, na sred ove sobe.

Preplašena, nisam ni shvatila da su mi se oči napunile suzama, sve dok nisam spustila glavu, kosom prekrivši lice.

Koliko god uplašena bila, neću dopustiti da se ovaj monstrum hrani mojim suzama.

Da stvar bude gora, upravo u tom trenutku, čuje se zvuk otvaranja vrata, koji nas oboje tera da ustuknemo za korak, tako da sam sada ja iza njega.

U prvi mah ne uspevam da vidim ko je na vratima, ali pretpostavljam, obzirom da smo svi živi i da je njegova ruka zastala na dršci pištolja koji je bio ispod sakoa, da je neko od njegovih podređenih.

Pf, podređenih, kao da je Bog.

Pa s obzirom da će da nas ubije kroz nekoliko sekundi, za nas jeste Bog.
Kiselo mi je odvratila podsvest.

     Iz ovog slatkog razgovora koji mi se odvijao u glavi, prenu me glas od kog mi se zaledila krv u žilama.

Glas moje majke.

Šokirana, podižem glavu i vidim lice svoje majke i oca kako nas nemo posmatraju.

"Katerina, pobogu, jesi li dobro?" uzviknula je majka, bez najave me povukavši u zagrljaj, što je od mene izmamilo bolan uzdah.

Na trenutak, učinilo mi se kao da ću se srušiti od iznenadnog talasa bola, osetim dve krupne šake oko struka, kako me postavljaju na mesto.

"Pobogu, Ana, udavićeš je" čujem oca, dok blago vuče majku ka sebi.

"Moram da znam šta se dovraga desilo!" počela je histerično " Zoveš me u četiri ujutru ranjena, Sergeja nema nigde! Pobogu, policajci dežuraju pred vratima!" zajaukala je, sada već na rubu suza

"U šta ste se to uvukli deco!" sada već skrhana bolom, zagnjurila je glavu u grudi oca, jecajući.

"Am...ja..ovaj..." počela sam, pogleda uprtog u neku neodređenu tačku na majčinoj kosi.

Kako da počnem?

Šta da kažem kada joj previše informacija može doneti smrt?

Kako da ublažim istinu kada ni sama ne znam šta je ona?