TI ILI JA

Drugo poglavlje:Prikaze

Koliko čovek zaista može
da podnese, zavisi
isključivo od toga
da li je vođen strahom
ili ljubavlju.

Koliko beše čovek može da izgubi krvi pre nego što se onesveti?

Litar?

Dva?

Biće da može da i više jer ova prokleta rana nikako da prestane da krvari, a iz nekog razloga ja sam i dalje na nogama!

Kada bi ste me pitali sada, koliko sam dugo pešačila ne bih znala da vam odgovorim da li su u pitanju minuti ili sati, kao ni u kom pravcu sam se kretala.
Jedino što sam znala jeste bilo da ova šuma nije izgledala toliko prokleto veliko kada sam prolazila automobilom.

Zaista, Sergej, da li je bilo neophodno da kupiš kuću van grada?!

Sergej.

Pobogu.

Kao po naredbi, u misli mi doluta ponovo slika moj prijatelja kako leži na podu, i ne mogu da zaustavim suze koji prete da mi padnu niz obraze.
Da sam samo sekund pre stigla do njega, možda bih uspela da sprečim da ga ubiju, ili bih makar bila ja ta koja je ranjena, a ne on.

S tim što on nije ranjen, nego mrtav, podsetio me glas u glavi.

Pobogu, ko su ti ljudi koji su samo ušetali u njegovu kuću i rešili da ga ubiju??

Da li su želeli da ga opljačkaju?

Ili je cilj sve vreme bio da ga ubiju?

Prevrćući hiljadu i jedan scenario u glavi, u potrazi za bilo kakvim odgovorom, ni ne primećujem da se drveće ispred mene značajno proredilo i da su guste krošnje zamenjene žbunjem i niskim drvećem, sve dok mi se jedna od grančica ne zabode u rame.
Jak bol prođe mi celim telom, i dozvavši me u realnost konačno, ujedno me i obori na hladnu zemlju.

Izgleda da čovek ipak ne može dugo sa ranom koja krvari, pomislim dok mi se oči polako sklapaju, možda da ipak malo dremnem, pa ću nastaviti...

Sergej nije zaslužio ovakav kraj.

Kao i ja, konačno je stao na svoje noge i uspeo da se probije u modnoj industriji, i da voli svoj posao.Bio je prihvaćen i poštovan od stane kolega i zaposlenih, kupio je kuću tek nedavno i bio spreman da se skrasi.
Kako je moguće da sada umre?
Taman kada su se sve kockice poklopile i kada je dečak bez igde ikoga konačno dobio svu ljubavi i porodicu koju zaslužuje.

S tom mišlju, sliku Sergeja zamenjuje mi slika mojih roditelja.

O, Bože, oni ne znaju.

Oni ne znaju da je Sergej...

Oni ne znaju ni da sam ja u šumi.

O Bože, osetim kako mi panika obuzima telo.

Ti ljudi su pronašli Sergeja i znali su gde živi, koliko će im trebati pre nego što pronađu mene?

Pre nego pronađu moju porodicu?

Hladan znoj obliva mi telo i najzad me primorava da otvorim oči i otrgnem se iz polusna u koji sam upala.
Pogledavši oko sebe, polako se okrećem na leđa, a potom se i uspravljam, naslanjajući se na obližnje stablo, dok se trudim da ne izbacim sve iz sebe, usled iznenadne mučnine i vrtoglavice.

Uzevši nekoliko trenutaka da se saberem,  najzad pogledam svoje okruženje a potom i ranu.

Pa, osim velike količine krvi i zemlje, ništa se mnogo ni ne vidi.

U redu, Katerina.

Razmišljaj.

Videvši svoju iskrzanu i uprljanu haljinu kidam mali komad tkanine i pažljivo brišem ranu, kada shvatam da ne mogu da napipam metak, te otkinem još jedno, veće parče, i rešim da previjem rame, ne bi li koliko toliko zaustavila krvarenje.
Mučeći se sigurno četvrt sata, najzad sam uspela da previjem ranu, dok me hladan znoj oblivao u nekoliko navrata,a vid mi se pomračivao sa svakim pokretom ruke.