Dekadencija

Prolog

„Najveće i najmoćnije revolucije često počinju vrlo tiho, skrivene u senkama." ― Rišel Mid

„Sudbina meša karte, a mi igramo." ― Artur Šopenhauer

„Nešto je trulo u državi Danskoj." ― Vilijam Šekspir

Prolog

„Dragi studenti, svesni smo da vam informacija koju ste upravo dobili nipošto ne odgovara i da ste se radovali predstojećem tradicionalnom događaju „Kairostok" univerziteta. Međutim, imajte na umu da je ovo samo predlog, a ne konačna odluka. Ipak, veoma smo zabrinuti zbog skorašnjih dešavanja i nadamo se da će se to uskoro rešiti, uz vašu saradnju naravno."

Dekan je nastavio sa svojim govorom, ne propustivši nijednu priliku da iskoristi što više formalnih reči kako bi zvučao elokventnije. Naravno, iako je veliki deo prisutnih studenata bilo poreklom iz bogatih i aristokratskih porodica, njegovo obraćanje je samo budilo nervozu i dosadu u njima.

Kairostok Univerzitet je bio najprestižniji univerzitet u državi. Naravno, tome je dobrinela činjenica da je bilo izuzetno teško na isti i upasti. Nije bilo dovoljno imati veliku količinu novca već je od presudnog značenja bila pozicija porodice potencijalnog studenta u društvu i pedigre iste. Nijednom u skorašnjoj istoriji univerzieta nije prvu godinu upisalo više od stotinak studenata. Koreni početka ove respektabilne institucije vuku vekovima unazad. Čak i tada, kada je tek osnovan, studentsko telo činila je samo elita društva, crème de la crème ovdašnjeg društva. Oni koji diplomiraju na ovom univerzitetu imaju zagarantovane pozicije u samom vrhu države. Ipak, većina osoba koja zapravo kroči u ovu ustanovu, tu je iz drugih razloga, kao što je adekvatna priprema za preuzimanje porodičnog biznisa.

Kako su godine prolazile, neke stvari su se menjale. U nekom trenutku je rukovodstvo koje je tada bilo na čelu univerziteta doživelo moralno prosvetljenje i odlučilo da da određeni, mali broj stipendija za darovite učenike koji su postigli velike uspehe u srednjoj školi. Takmičenja i vannastavne aktivnost nisu bila dovoljna čak ni da se dođe u razmatranje o odobravanju stipendije, kriterijum je bio mnogo veći. Muškarci i devojke koji bi je zapravo i dobili su morali da prođu brojna, mučna ispitivanja svakog aspekta njihovog postojanja.

Čitava procedura mi je oduvek zvučala jako bizarno i nepotrebno, naročito kada sam sredinom prve godine upoznala jednog od sada mojih najboljih prijatelji, Adama. On je bio jedan od sedmoro stipendista koji su te godine upali na univerzitet. Adam je bio izuzetno pametan momak, kratko ošišane plave kose i nebesko plavih očiju. Bio je krupne građe, sa ne toliko izraženim mišićima, ali svakako privlačan. Bila sam uverena da bi bio jedan od najpoželjnijih muškaraca Kairostoka da nije stipendista što je bilo jako žalosno jer bi svaka devojka bila srećna da ga ima.

„Anja? Probudi se iz zemlje snova, obećala si mi da ćemo ići do kafeterije danas." – iz misli me je trgla moja najbolja prijateljica, Mia.

Naše prijateljstvo datire još od sredšnjoškolskih dana kada se sa roditeljima doselila u moj rodni grad, Nais. Obe smo znale kakva će naša budućnost najverovatnije izgledati te nam je to dalo i razlog da se zbližimo na način na koji jesmo.

Okrenula sam se ka njoj i pažljivo je pogledala. Na sebi je imala belu košulju koja je bila ubačena unutar lepršave crne suknje koja joj je bila do kolena i savršeno pristajala njenoj figure. prosečne visine sa atraktivnim oblinama. Kombinaciju je upotpunila crnim blejzerom koji je bio prebačen preko njenih ramena a na nogama je imala crne salonke. Izgledala je otmeno i sijala je samopouzdanjem što uistinu i jeste bio slučaj.

Teško da bih se ikada odvažila na korak koji je ona. Svoju dugu, crnu kosu ošišala je toliko da je sada imala mušku frizuru. Bez obzira na to, izgledala je ženstvenije od najvećeg dela ženske populacije na univerzitetu.