Zaštitnice

Chapter 8

Sutradan nakon što su se svi naspavali i doručkovali Ajra i Karisa nisu bile raspoložene za dalji razgovor. Tako da su dan provele u ili Ajrinoj ili Karisinoj sobi i verovatno proklinjale dan kada su me upoznale. Nami, Lina i ja smo otišle na obalu reke blizu starog hrasta. Skinule smo obuću i potopile noge a podrazumevalo se da prskamo jedna drugu. Pričale smo, šalile se i prisećale se starih dana kao da smo živele mnogo duže nego što jesmo. Nami je posle par sati morala da ode jer ima i svojih obaveza. Lina i ja smo neko vreme sedele u tišini slušajući blag žubor vode.

„Šta misliš kada bi bilo dobro vreme da odemo na pregovore?″, Lina je prekinula tišinu.

„Nakon što se Ajra i Karisa još malo oporave, nema potrebe za žurbom, a ipak što pre to bolje″, odgovorila sam joj. Nakon malo duže diskusije zaključile smo da iznesemo mišljenje ostalima pa tek da delamo. Istina, sada kada smo doveli nazad prave vladare Satoru nije glup da se vraća a i oni će sigurno biti oprezniji.

„Kad već pričamo o ovome, kako ste završile u podzemnim tunelima″, pitala sam je.

„Pa vidiš nakon što smo došle kod palate, baš kao po dogovoru, nikad u stvari nismo putovali ka gradovima. Došli smo samo do malo dalje od kapija grada kada smo naišli na Satorua. Devojke i ja smo skočile sa konja spremne za borbu ali su nas kopije napale iza leđa i onesvestile. Satoru nas je odveo dole u tunele i vezao lancima za zid. Pokušale smo da se oslobodimo, ali uzalud. To su bili magični lanci koji su upijali našu moć. Tako da smo skoro mesec dana provele u zarobljeništvu viseći na zidovima kao trofeji. Naravno bile smo svesne da su sa nama i naši štićenici ali nismo ništa mogle da uradimo. Osim toga nije se dogodilo ništa posebno″, završila je svoju priču.

„Ko vam je onda zadao onolike ogrebotine i modrice?″, znala sam odgovor ali moje pitanje je imalo dublji značaj.

„Satoru bi, tokom njegove posete nama, kako kad izgubio kontrolu pa to više nije bio on nego....″, odgovorila mi je polako kao da pažljivo bira reči.

„Da, znam šta hoćeš da kažeš″, rekla sam joj.

Nakon duže pauze sam rešila da preokrenem tok razgovora na malo vedriju stranu: „To sada nije bitno, bitno je da ste ovde, žive, zdrave i u jednom komadu″.

Samo se osmehnula i usmerila pogled na nebo. Gledale smo kako se Sunce spušta daleko na horizontu, a za njim ostaju tragovi toplih boja. Kada je Sunce zašlo i za sobom pokupilo sve tragove svetla Mesec je počeo da se uzdiže a zvezde su ga ponosno pratile. Zajedno smo tražile različita sazvežđa, a Lina mi je pričala priče vezane za neke od njih. Te priče je naučila od majke, iako sam ih čula mnogo puta nikad mi nisu dosadile. Obe smo izgubile pojam o vremenu a i nije nas bilo briga dok Lina nije počela da zeva. Ustale smo, ponele obuću u rukama i hodale bose nazad do kuće.

Kada smo ušle dočekale su nas Ajra i Karisa zabrinute, a pod nas mislim Linu. Bila sam pomalo razočarana, ali sam se odmah prisetila zašto je to tako. Dok su Linu zasipale pitanjima prošla sam pored njih i otišla u sobu.

Otvorivši vrata bila sam dočekana tamom, izuzev svetlosti meseca sa prozora ispred mene. Desno od vrata se nalazio mali fenjer koji sam malom varnicom upalila. Osvetljavao je dovoljno da vidim kuda idem ali u sobi je ipak donekle mračno. Sa leve strane se nalazio krevet, a na drugom kraju sobe je bio ormar u kome je bila moja uniforma zaštitnice, ona bela, i još nekoliko mojih sitnica. Zaobišla sam krevet i stala ispred prozora zureći u noćno nebo. Ispod prozora je postavljena mala komoda koja je bila baš visine do stakla, a na njoj par jastuka da bude udobno. Samo sam sedela i gledala nebo. Trgla sam se kad sam osetila tapkanje po ramenu. Naglo sam se okrenula i ugledala... Ajru. Šok sam brzo sakrila a ona je stajala ispred mene, gledala je bilo gde samo ne moje lice. Izgledala mi je kao postiđeno dete.

„Treba li ti nešto?″, zapitala sam hladnim tonom. Suzdržavala se, bilo ju je sramota.

„Dugujem ti izvinjenje i zahvalnost″, tiho je progovorila.

„Moraćeš biti malo preciznija″, znala sam o čemu govori ali sam htela da to čujem od nje.

„Izvini što sam sumnjala u tebe i to pokazala vikanjem na tebe. Hvala ti što si nas spasila″.

Bila sam iznenađena, ali to nisam pokazivala, ili se nadam da nisam. To je bila prva lepa stvar koju mi rekla od u poslednje tri godine.

„Nema potrebe da se zahvaljuješ, to mi je dužnost″.

Jedini odgovor koji sam joj sada pružila. Bilo mi je zaista drago da čujem i izvinjenje i zahvalnost, nikad joj nije bilo lako da prizna da je pogrešila.

„Treba li ti još nešto?″, čisto da pitam.

Otvorila je usta, pa ih zatvorila. „Ne, izvini na smetnji. Laku noć."

Uzvratila sam joj poslednju rečenicu, malo je reći da sam zapanjena.