Zaštitnice

Chapter 4

Osvanuo je i današnji dan, nakon što su devojke otišle poslala sam svoje male sove da ih nadgledaju. Idalje mi je sve ovo jako sumnjivo.

Sajra, Sajra dođi kod mene. Začula sam glas starije žene u glavi kako me doziva. Izašla sam iz kuće na drvetu i zaputila se polako prema srcu šume.

Senovita šuma je za vreme Velikog rata bila sklonište vešticama, ljudi nisu dobrodišli ovde. Zove se tako jer je pre četiri stotine i kusur godina jedna starica bila ubijena. Mislili su da je veštica, iako naš saveznik nije bila jedna od nas. Ubijena je baš u srcu ove šume pored izvora reke koji je bio na uzbrdici. Veštice su je smatrale jednom od trinaest sestara i ta starica je bila mnogo voljena. U znak osvete veštice su proklele ovu šumu ispunivši je magičnim biljem, šumskim duhovima i avetima. Staricu nisu mogle vratiti u život ali njeno telo je postalo ogroman hrast a njen duh ili u njemu ili luta šumom. Samo vešticama je dozvoljen ulaz, a zalutao čovek će umreti. Ništa se nije promenilo od kako sam zadnji put bila ovde. Veliki hrast se nalazio baš na vodi ove velike reke tačno malo ispred vodopada.

Stablo je bilo široko koliko i sama reka, ponegde na njemu mahovine. Krošnja je počela da igra a stablo je poprimilo oblik lica starice. Njeno korenje koje se nalazilo u vodi se polako podiglo i napravilo malo stepenište i platformu da bih došla. Sela sam na platformu u turski sed i osmehnula se. Starica je uzvratila osmeh i počela da šapuće na drugom jeziku.

„′Ana ′aerif mushakilak ya eazizi. ′Aerif ean muhawalatik alssabiqat liltakhalaus min nufudhah min ′akhik. Ikn kama taelamun nafsak fa′iina nufudhah yazil faqat bialmawt.″ (Znam tvoje muke mila moja. Znam i za tvoje pokušaje da skloniš Njegov uticaj s tvog brata. Ali kao što i sama znaš Njegov uticaj se skida samo smrću). Da znala sam ishod, tako su one završile.

„Yjb ′an yatakarar alttarikh″, odgovorila sam. Samo je sklopila oči i znala sam da je to tačno. (Moraće istorija da se ponovi.)

„Sayakun almustawaa alttali min altadrib hu tahsin altahakum eindama takun alsalahiat alkhasat bik fi mustawaa kamil.″ (Sledeći nivo tvoje obuke biće usavršavanje kontrole kad su tvoje moći na punom nivou). Ne kontrola dok stojim ili sedim to sam odavno naučila, kontrola dok se borim. Savladala sam jedan deo ali drugi ću sad naučiti.

Prvi deo je uvek izazov i bitno je da se on savlada u potpunosti ako ne, možeš ubiti ili nekog ili sebe. Obično bi naše majke nama oduzimale moći dok ne budemo spremne, kada smo spremne polako nam vraćaju moći. Polako da bi smo se navilkli na osećaj. Zatim počinju vežbe jednostavnih radnji npr. oblikovati svoje moći u okolini, u zavisnosti koje moći imaš. Iako se može desiti da su tvoje moći nevidljive koncentracijom se pojavljuju boje tvojih moći. Tvoje moći su deo tebe predstavljaju tvoju drugu polovinu, nekad se dopunjava tvoja ličnost preko moći ili su one tvoje drugo ja. U prvi deo obuke takođe spada i borba, ali kakva? Kada veštica potpuno ovlada svojim moćima i naravno spozna njihove vrline i mane, tada može da ih u potpunosti kontroliše. Prvi deo mora da savlada svaka veštica ako ne ima smrtni ishod. Naše moći, recimo vodu, možemo oblikovati na različite načine sve što treba je koncentracija. Tada se vežba borba, zatvoriš oči i pratiš tvoj osećaj i moći i uskladiš misli i telo kao da su jedno.

Drugi deo je već jako teži umem da ga primenjujem ali ne u potpunosti. Drugi deo uče veštice koje su ratnice. Uz ovo se uče i naše i ljudske savremene borilačke veštine. Tokom borbe se naše emocije menjaju i samim tim se energija ponaša drugačije.

Što se mene tiče znam borilačke veštine ali kontrolisati moći je špansko selo. Zato sam i došla u Senovitu šumu. Moje moći su veoma velike i jedan pogrešan potez dovodi do smrti. Zato ću ovde da iskušam sreću.

„Alan, tahtaj 'iilaa tahsin aljuz' alttali min altadrib alkhasi bik huna. Yumkinuk faqat tamrir hdha aljuz' min altadrib 'iidha 'athbatat nafsak lilalihati. (Sada, treba da ovde usavršiš sledeći deo svoje obuke. Ovaj deo obuke možeš proći samo ako se dokažeš bogovima).″

„La'iithbat dhlka? Alaliha? (Da se dokažem? Bogovima?)″ Ovde sam se zbunila. Sve ratnice su polagale ovaj deo normalno pred Većem. Dokazivanje Bogovima je velika čast i ujedno teško. Priče kažu da ko god se dokazivao pred Bogovima nije uspeo, osim jedne veštice ali je to bilo davno.

„La tasheur bial'iihbat alana. 'ant qawiun lilghayat wabihadhih almawhibat yumkinuk tahqiq kli shay' (Nemoj sad da se obeshrabriš. Veoma si moćna i s takvim talentom možeš svašta da postigneš)″, pokušala je da me razuveri. Iako ja baš i nisam bila tako sigurna u to. Moje moći u pogrešnim rukama mogu doneti ništa dobro. Dogovorile smo se da sutra počinjemo.

Nisam se odmah vratila u kuću, umesto toga sam pešačila. Šetnja mi uvek pomogne u razmišljanju. Kakav je to zvuk. Čula sam nešto u žbunju i krošnjama. Izvadila sam bodež i onda APĆIHA! Znam to kijanje!

„Nami?″, progovorih tiho.

„Ćao Sajra! Otkud ti ovde?″, čula sam je ali nisam videla. Žbun je počeo da sija i ispred mene se pojavila šesnaestogodišnja devojka zvana Nami. Nami je ćerka ninfe Napeje ona je čuvar planinskih dolina, njeno boravište je baš ovde, u Senovitoj šumi. Nami ima prljavo-žutu boju kose i plavo-zelene oči. Nosila je žutu majicu otvorenih ramena, dugih rukava i dopirala je tek iznad stomaka. Na stomaku je imala tetovažu vuka, i nosila je zelenu suknju koja joj je jedva dodirivala zemlju i nije nosila bilo kakvu obuću.

„Došla sam ovde da završim obuku″, odgovorih na njeno pitanje. Samo se osmehnula a u očima joj se videla tuga i zabrinutost.

„Kako su ostali? Nadam se da ne zabušavaju?″ Pokušala sam da promenim temu.

Zakikotala se i rekla:„Nema potrebe da brineš. Svi naporno rade i iščekuju tvoj povratak. Kada smo već kod toga kada se otprilike vraćaš?″

„Čim završim posao. Mada... Mogla bih i ranije, čisto u posetu pred borbu″, rekla sam.

Lice joj se ozarilo i raširila je ruke i brzo ih skupila. Setila se da ne nosim masku, ali je idalje imala širok osmeh.

Zajedno smo otišle do kuće i pričale jedna drugoj dogodivštine koje su se desile u proteka tri meseca.