Zaštitnice

Chapter 7

Nisam nešto mnogo žurila da stignem. Čim sam izašla iz šume navukla sam masku običnog čoveka i samo malo ubrzala korak. Put od šume do glavnog grada traje dva dana, ipak neću da kasnim. Posle par sati hoda naišla sam na malo selo, koje je činilo oko desetak koliba. Iznad jedne kolibe je bio natpis ″KRČMA KOD PAJE″, a ispred su bila tri vezana konja. Sinula mi je ideja, pozajmiću konja na kratko, bar dok ne stignem u grad. Odvezala sam jednu andaluzijsku kobilu, pomazila, proverila sedlo i uzjahala. Posle već par sati jahanja smo stigli u grad. Odavno je zašlo sunce, pa sam zato vezala kobilu kod jedne krčme, sličnoj onoj. Pomazila sam je i zahvalila joj se. Srećom uvek nosim još jedan list papira.

Napisala sam:

Vratiti kobilu u kolibu „KRČMA KOD PAJE″, zahvaljujem na pozajmici. 

Beli Vuk

Zakačila sam ga blizu i otišla prema glavnom trgu.

Nije bilo nikoga, ali baš nikoga. Našla sam jednu staru ploču u kamenu i gurnula je, zatim na korak od mene na ulici otvorio se prolaz. Dočekala sam se na noge a otvor se iznad mene zatvorio. Na zidu pored mene je bila smo jedna upaljena baklja. Više je imalo smisla da Satoru drži svoje zarobljenike ispod zemlje. Krenula sam napred ka prostoru ispod trga, gde su nas držali. Polako sam hodala i baklje su se palile same od sebe. i osvetljavale mi put. Kameni zidovi su bili prekriveni prašinom i prljavštinom, a sa njih su polako padale kapljice vode.

Ovi tuneli su nekada služili za brzu evakuaciju u slučaju napada. Sada ih niko više ne koristi i ne znaju kako da se kreću. Veštice su ranije ovde jedno vreme živele u tajnosti i ceo ovaj podzemni grad je lavirint, ako nemaš mapu ili ne znaš da se krećeš izgubićeš se.

Osetila sam Satoruovu auru, ježila sam se. Kada sam stigla na kraj hodnika ispred se nalazila velika kružna soba koja je na određen razmak imala još četiri ulaza u drugi hodnik. Devojke su bile vezane i visile na zidu kao trofeji. Lancima su im bili vezani zglobovi kako ne rukama tako i na nogama. Nisu bile pri svesti, a i kako bi kada su bile prekrivene krvlju. Njihova odeća je bila pocepana ne mnogo ali ipak jeste, imale su ožiljke i modrice svuda. Tačno na sredini sobe okrenut njima je stajao moj brat Satoru.

„Kako lepo od tebe što si nam se konačno pridružila Sajra″, glas mu je bio tako hladan i okrutan. Ovo više nije on.

„I da propustim da gledam kako gubiš. Nema šance″, rekla sam.

Glavu je okrenuo ka meni, pramenovi njegove zlatne kose su mu prekrivali oči, a usne su mu se razvile u smešak. Veoma zli smešak.

„Vidiš draga moja, došlo je vreme da se pokažeš. Moraš spasiti svoje koleginice i boriti se sa mnom. Ovog puta mi nećeš pobeći tako lako″, rekao je istim hladnim tonom.

„Zar zaista misliš da bih propustila borbu protiv tebe, ne bih rekla″, uzvratila sam.

Skinula sam svoju masku, ovde mi to neće pomoći.

Oko Satorua su se otvorili prolazi koji su sijali žutom, skoro pa belom, bojom, a kroz njih su izašli razni noževi i krenuli prema meni velikom brzinom. Svojim senkama sam odbila svaki u stranu, da li on to... zaista pokušava da me ubije? Koncentriši se Sajra, kasnije razmišljaj. Osetila sam prolaze kako me okružuju na veoma malom rastojanju i u trenu krenuli u napad. Okružila sam se senkama kao zaštitu i ostavila sam ih kao varku dok sam se teleportovala iza Satorua i napala. U rukama sam stvorila sai-e i htela da ga napadnem. U poslednjem trenutku se sklonio u stranu i udario me u stomak, dovoljno jako da ostanem bez vazduha i padnem na kolena. Uhvatio me je za vrat i stavio u nezgodan položaj. Nisam mogla da dišem, sve oko mene postalo je mutno. Stvorio je mač u svojim rukama i zamahnuo. Nisam bila dovoljno brza da se odbranim i zatvorila oči i čekala. Više nisam osećala njegove ruke na sebi i zamalo dotakla patos. Nežne ruke su bile na mojim ramenima i povukle me gore. Prepoznala sam tamne oči pune zvezda, Lina. Pogodila je Satorua bočno svojim moćima munje i groma.