Zaštitnice

Chapter 2

Za divno čudo nisam imala noćnih mora. Probudio me je zvuk žamora ljudi, nije valjda da sam toliko dugo spavala.

″Hajde porobudi se uspavana lepotice", prošaputao je glas pored mene, Ajra. Otvorila sam oči i zatekla nas sve u jednoj sobi, ali ovo nije zatvor. I onda mi sine da smo ispod gradskog trga sećam se ove sobe sa karte.

„Kako smo dospele ovde", skoro uvek spavam kao na straži osetila bih da me neko dira.

„Satoru te je nosio, pošto nije hteo da te budi″, rekla je mirno. U njenim očima vidim da je obuzdala strah. Što se tiče Satorua nije ni pokušao da me budi. Poljubac u čelo, bilo mi je drago što je uspeo bar za toliko. Čuvari su došli vezali nas i poveli kroz hodnik koji je vodio u drugu prostoriju. Tamo su bila četiri visoka stuba sa malim platformama na koje su nas postavili i privezali. Pod sobe je počeo polako da se podiže na trg. Vreme je za šou.

Zaista ovi smrtnici prosto uživaju da nas spaljuju ovako, neću dopustiti da se ovako završi. Iza mojih leđa nalazila se palata na čijoj terasi su sedeli vladari i izgleda uživali u predstavi. Satoru je stao ispred nas i čekao dok se žamor smiri da otpočne svoj govor. Kao što to uvek rade kada spaljuju jednu od nas.

„Dragi moji sunarodnici″, otpoče svečano: „okupili smo se ovde danas da spalimo one koje su nemilosrdno ubijali naše najmilije. Neka smrt ovih veštica osveti njihove duše. Sada veštice pitam vas″, okrenuo se ka nama: „imate li poslednje reči?″ Nijedna od nas nije progovorila.

„Nemate baš ništa da kažete, šteta. Straža zapalite vatru!″ Mrzela sam tu zadnju rečenicu iz dna duše. Stražari su zapalili naše stubove, ali svaki put bi vatra nestala. Skupljala sam male varnice u loptice kao bombice. I odjednom.... BUM!!!To! Radi! Bacila sam još nekoliko njih dovoljno da napravim diverziju. Oslobodila sam nas i svojim moćima napravila blag potres da kupimo malo više vremena.

„Devojke, za mnom!″ Nijedna se nije pobunila. Kroz gužvu smo našim moćima pravile prolaz trudeći se da nikome ne zadamo teže povrede. Koliko god htela da ih povredim nisam to mogla sada. Biće dana za megdana. Trčale smo prema Zapadnoj kapiji grada na svu sreću nije bila daleko. Niko nas nije pratio do kapije, previše sumnjivo.

„Ne otvarajte kapije vrata iza njih su″, osetila sam Satoruovu auru ovog puta neće pobediti. Stala sam i svojom magijom otvorila portal kroz koji smo prošle. Ovog puta sam nas odvela na ulaz Senovite šume u kojoj je ljudima zabranjen ulaz. Krenule smo kroz šumu. Nismo zašle toliko duboko, ali dovljono da se sakrijemo od ljudi za sad. Našle smo drvo na kojem je bila kućica u kojoj smo nekada sve četiri provodile vreme družeći se. Ah! Uspomene. Popele smo se gore. Kuća se je bila sagrađena na više grana sasvim dovoljno prostora za nas četiri. Na ulazu smo odmah ušle obuvene u dnevnu sobu i prosule se na kauč i na dve fotelje. Desno od dnevne sobe se nalazila kuhinja sa pultom kao mini trpezarija. Sa leve su bila vrata koja su vodila u hodnik sa još četvoro vrata a iza svakih naše sobe s kupatilom.

„I šta sad? Nema šanse da se vratimo u kolibu″, upitala je Ajra.

„Preselite se u glavne gradove, samo stavite vaše ljudske maske i niko neće znati da ste to vi. Ali ne istog trenutka sačekajte par meseci ili ako je potrebno više. Barem dok ne zaborave na ovaj cirkus″, predložila sam. Iako je bilo riskantno to im je jedina opcija. Devojke su samo klimnule glavom. Karisa i Lina su otišle u krevet, a u sobi smo ostale Ajra i ja sedeći u foteljama suprotno jedna drugoj.

„Govorila si u drugom licu množine kuda ideš?″ Ajra je takva obraća pažnju na detalje i u govoru i ponašanju.

„Ne idem nigde. Ostajem ovde. Moram da završim ono što je započeto.″ Nije to bila sasvim potpuna laž moje boravište će biti ovde, ali ću ubrzo svratiti do glavnog grada za nerešene račune.

„Nešto smeraš, osećam. Završićeš tako neki mali poslić i onda ćeš nestati bez traga. Zar ne?″ Pod malim poslom, naglašene reči, misli da ću nekog ubiti. Pa ako budem morala hoću.

„Sačekaj i sama ćeš dobiti odgovor″, odgovorila sam. Prevrnula je očima kao da je znala moj odgovor i bez reči otišla u svoju sobu. Ko bi lud čekao do sutra. Izašla sam iz kolibe i zaputila se ka glavnom gradu. Kada sam stigla već je počelo da se smrkava, put od Senovite šume do glavnog grada je dug, a mi smo, ako se sećate, koristile magiju. Na ulasku u grad sam proverila da li je Satoru još ovde. Aura je bila slaba ali sam za svaki slučaj obukla ljudsku masku. Devojka smeđe kose i braon očiju obučena u dugačak ogrtač do zemlje, ispod ogrtača najobičnija majica i pantalone. Ne mogu da koristim moći kada nosim masku sad je vreme da pokažem šta umem. Drži se senki. One će ti pomoći. Čula sam ženski glas u glavi, da to nije... ne, to je nemoguće. Iako sam mislila da umišljam poslušala sam glas devojke. Čekala sam da padne mrak. Bila je u pravu, uspela sam. Faza jedan gotova. Otišla sam do soba u kojima obično odsedaju vladari. Nisam glupa, taj sektor čuva mnogo stražara. Opredelila sam se za sektor zemlje Vatre. Srećom uvek držim rezervni mač u odori, vreme je da malo zaprljam ruke. Ili kako bi Ajra rekla mali poslić.

„Stani, niko sem vladara, uz posebnu dozvolu ne može da prođe!″ Ovo će biti lako. Približila sam mu se i u jedan zamah mača ležao je na podu okružen sopstvenom krvi. Ostali stražari su završili isto. Ušla sam u sobu i nikoga nije bilo. Sa leve strane je postavljen krevet pored kog se nalazi mala komoda sa dve vioke. Sa desne strane opremljen radni sto sa gomilom papirologije. Pored stola su bila vrata kupatila. Pravo ispred mene se nalazi veliki prozor koji gleda zadnje dvorište palate. Ušla sam u kupatilo da sperem krv sa odore i ruku. Kada sam završila legla sam na krevet gledajući u vrata. Nakon nekih sat i frtalj* vrata se počeše polako otvarati i videla sam par nebo-plavih očiju i pramenove crne kose, Šira vladarka zemlje Vatre. Kada sam dospela u njen vidokrug vrata su tresnula otvorena, zbacila ljudsku masku, u rukama spremila plamen i nišanila na mene. Nisam se ni pomerila. Bila je ljuta i to se odražavalo u njenim, sada, žuto-crvenim očima.

„Šta hoćeš?″ Procedila je reči kroz zube.

„Primirje i toleranciju″, odgovorila sam joj kao da opušteno ćaskamo. Šira nije bila srećna što je se nisam plašila iako je vrlo dobro znala ko sam čak i sa maskom.

„Zašto misliš da bih te slušala?″

Gubila je strpljenje to nije dobro.

„Jer si i ti veštica, htela to ili ne. Čak i sada koristiš magiju. Nisi pozvala stražu jer si u besu skinula masku i htela da me napadneš. Sada se kaješ što je ovako ispalo.″

Šira mi nije ništa rekla, zna da sam u pravu. Povukla je plamen i vratila masku.

„Dobro odigrano. Ujutru ću sazvati sastanak. Samo da se razumemo nije moja krivica ako odbiju tvoje zahteve.″

Samo sam slegnula ramenima i ustala sa kreveta. Izašla sam kroz prozor i skočila na najbliže drvo. Začuh Širin glas kako mumla ali nisam bila u elementu za svađu.Na drvetu sam provela noć, zureći u noćno nebo. Zašto je Šira pristala na ovo? Mislim da i ona je veštica kao ja ali nju ne progone jer ne znaju za njeno pravo lice. Ili ima skriveni motiv ili je nešto drugo u pitanju. Imala sam čudan predosećaj nešto veliko se sprema. Ali šta?

(sat i frtalj - sat i petnaest minuta)