Zaštitnice

Chapter 5

Narednog dana Nami i ja smo zajedno otišle do hrasta kako bih počela obuku. Prvo smo Nami i ja sparingovale bez naših moći. Borba je potrajala ali obema nam je dobrodošlo, kao zagrevanje. U sledećoj rundi obe smo morale da koristmo moći. Plašila sam se da je ne povredim ali nisam to pokazivala. Namine moći su kontrola biljaka tako da će ovo biti zaista izazov. Mada šta se od mene oduvek očekivalo? Da budem najbolja, s ovim rečima sam skoro mogla da čujem majčin glas. Koncentriši se! I borba je počela Nami se odaljila i počela da priziva biljke da me zarobe. Lijane su počele da se obmotavaju oko mene. Prizvala sam senke u meni da izađu na površinu i polako su počele da rastežu lijane dalje od mog tela i na kraju su ih pocepale. Sa svakim novim napadom Nami je povećavala nivo svojih moći sve više i više i ja sam je pratila. Ovo je preraslo u borbu skoro najvišeg nivoa. Ovog puta sam ja napala prva i senke su zarobile Nami. Vrisnula je zbog bola i onda je sve bilo crno. Nisam više imala vlast nad svojim telom.

Nami POV

Sajrine senke su me zarobile. Osetila sam oštar bol koji je sa svakom sekundom postajao sve veći. Polako me je ovaj osećaj gušio i polako sam osetila kako je smrt blizu. Naravno! To je to! Moram samo da nekako doprem do nje. Idemo sad na sve ili ništa.

Koncentrisala sam se i oblikovala svoju energiju tako da me okružuje. Polako sam svojom energijom prekrila Sajrine senke. Onda sam puten senki doprla ispod njene kože, bez bilo kakve rane, došla sam do njene duše. Onda sam samo pustila da se zelena svetlost (moja energija) obavije oko nje.

Samo crnina me je okruživala. Mogla sam čuti razne glasove i krikove bola. Užaš, potpuni haos. Onda sam začula mekani plač deteta. Pratila sam zvuk, sa svakim korakom bio je sve bliže i bliže. Onda sam ugledala malu devojčicu sklupčanu, priglila je kolena ka grudima. Imala je crnu šatiranu kosu sa crvenim, srebrnim i svetlo-žutim pramenovima. Nisam joj videla oči ali me je izgleda primetila pa se stišala. Spustila sam se i podigla joj lice dovoljno da vidim njene uplakane krvavo-crvene oči. Odmah sam je prepoznala, te oči niko ne može da zaboravi. Suze su joj tekle niz lice a potom sam je zagrlila. Ponovo je počela glasnije da plače i stalno ponavljala nešto na drugom jeziku. Samo sam je zagrlila čvršće i rekla:„Možeš ti ovo. Jača si od njega.″ Onda se smirila, udahnula duboko i svetlost je počela da okružuje njeno telo.

Otvorila sam oči videla Sajru kako kleči iznad mog lica. Njeno lice i oči su odavale zabrinutost koju je retko bilo ko video.

„Tako mi je žao. Nisam mislila da te povredim″, rekla je zabrinuto. Čak mi je prošlo kroz glavu da li je ovo zaista Sajra. Onda sam se setila zašto je ovakva.

„Nemoj da brineš, dobro sam. Iskreno, više se brinem za tebe nego za sebe″, odgovorila sam joj.

„Znala sam da će se ovo dogoditi. Nami možda je pametnije da....″

„Ne!″, presekla sam je u pola rečenice, „Neću se vratiti, štaviše pomoćiću ti. Baš kao i ti meni.″

Ostavila sam je bez teksta i samo je klimnula glavom.

„Izvrsno barataš svojim moćima, oduvek jesi. Sve si nas naučila i pokazala nam ono što danas znamo. Bez tebe bili bismo izgubljeni. Ne biješ ovu bitku sama, nikad nemoj da misliš da si sama. Sada je naš red da ti vratimo uslugu.″

Njena duga crna kosa joj je prekrivala lice. Malo sam se uplašila. Korak po korak mi je prilazila bliže i onda me čvrsto zagrlila. Rado sam uzvratila zagrljaj. Sajra jeste nemilosrdni ubica ali i ona ima osećanja. Učinilo mi se da čujem njen glas kako šapuće hvala ti.

Odmaknula se i rekla:„Da nastavimo?″ Samo sam klimnula.

Naš trening je trajao ceo dan i Sajra jezaista brzo učila. Iako je bilo malih grešaka koje se naravno daju ispraviti.Obe smo pozdravile stari hrast i otišle smo nazad u kuću na drvetu.