Moje crno srce🖤 (MxM)

7. deo🌑

Prešao sam zbunjeno po bledim licima svih prisutnih sa zalepljenim pogledom na vrata. Odlučio sam da pogledam u Matea tražeći nekakav odgovor, ali ispustio sam samo jedan bezuspešan uzdah sada već gledajući u njegov uplašen pogled I polu otvorena usta. I on je gledao u vrata. Malo se uznemirim kada konačno pogleda u mene sa tužnim pogledom punim sažaljenja.
Konačno shvati da je vreme za objašnjenje kada mu uputim netrpljiv i u isto vreme ljut pogled zahtevajući ga odmah. Uhvati me za ruku i odvuče u ugao menze kada svi ponovo krenu da pričaju normalno i prestanu već jednom da gledaju u mene. Na Mateovom licu ocrta se još jedna nervozna reakcija na našu temu, ali završi sa polu osmehom i konačno progovori.
- Pretpostavljam da želiš objašnjenje..
Moj već dovoljno iziritiran pogled natera ga da se malo zakašlja I konačno predje na stvar.
- Osoba koju si već video i koja te je gutala pogledom je Xavier.. predlažem ti da se ne mešaš sa tom osobom.
- Zašto?
- Zato što nije kakvim ga verovatno već sada smatraš. On nije jedan od najgorih ovde, on JESTE najgori. U svakom smislu. Ne poštuje nikoga, oduzima živote pacijentima i čuvarima podjednako. Ako ga i samo pogledaš pogrešno možeš i sam da se pozdraviš sa životom.. – završi sa nečim što je trebalo da liči na osmeh, ali baš i ne uspeva u tome.
Što se tiče mene u mojoj glavi ponovo nastaje poznati haos sa kompletnim vrtlogom potpitanja. Ne znam ni sam da li bih uopšte da znam odgovor na njih, ali na neki način svako pitanje potiskuje nešto drugo. Njegov pogled, njegove crte lica i čudan osećaj pomešan sa strahom dok ga gledam. Uvek sam bio osoba koja se klonila bilo kakvih problema i nisam imao potrebu za bilo kakvim mešanjem u te stvari, ali jedna takva osoba mi se umešala u um i osećanja koja ne prepoznajem. Umešao se u sećanja koja ću uvek da pamtim i ne znam da li sam srećan ili ludim oko toga. Po ko zna koji put iz mog svakodnevnog odlutavanja na mesto sa samo mojim mislima doziva me na planetu Zemlju Mateov zabrinut pogled koji verovatno nije siguran das am shvatio šta je pre par sekundi rekao.
- Shvatio si da je Xavier glavna osoba koja je BIG N O za bilo kakav tip priče sa njim I posebno ako pričamo o ljućenju Xaviera, jel da??
- Jeste, jeste.
Moj znak nezaiteresovanosti za šta su pravila oko Xaviera pokazao se i više nego što je trebao zbog čega mi je Mateov uzdah i mahanje glavom u znaku neodobravanja bilo jako smešno. Podsetilo me je na osobe u školi koje su sebe nazivale prijateljima.
- Da li smo mi sada prijatelji? – moj zainteresovan i srećan pogled naterao je Matea da prasne u smeh i glasnije kaže “Naravno!” što je i mene nasmejalo i naravno usrećilo jer u svojih 20 godina nikada do sada nisam imao želju das a nekim nazovem naše druženje prijateljstvom. Iako sam to prvog prijatelja pronašao na zadnjem mestu na kome sam se nadao ipak ga jesam na kraju našao, zar ne?
Moja rečenica me natera da se i malo glasnije nasmejem prisećajući se moje majke koja se uvek znala našaliti dok je spremala večeru rečenicom “Bolje išta, nego ništa” kada sam bio mali, a oni su još bili.. pa tu pored mene. Odlučih da ne upropaštavam svoj dan prošlošću i barem se jednom opustim i zaboravim na misli ,,Šta će sa mnom biti sutra?”.