Moje crno srce🖤 (MxM)

3. deo🌑

- Ne znamo svi. - kažem već sa pogledom punim interesovanja. Nakon toga čujem par uzdaha i sudijin glas.

- Gospodine Majls, razlog ponovnog otvaranja dosijea vašeg ujaka je dokaz da vi zapravo niste krivi.

Osećam se kao da me vraćaju u život, ali ne osećam nikakvu radost zbog toga. Gledam u Sherry-no bledo zbunjeno lice i poglede koje ostali prisutni razmenjuju. I sam zbunjen ovom celom situacijom odlučim da ne slavim ispred ljudi koji me žele unutar tih zidina.

- I?  - rekao sam ravnodušnim glasom.

- Kako to mislite? Niste me čuli?

- Naravno das sam čuo. Kada mogu da izadjem?

Poput zmija osudjivački pogledi nižu se mojim telom dok je želja da pobegnem odavde sve veća.

- …možete da izadjete već večeras.

Moje nezainteresovano klimanje glavom još jednom zbunjuje sve oko mene, a najviše ljude koji su bili željni za svadjom i haosom izmedju Sherry i mene.

Ispod moje ravnodušne maske naravno I mene je zanimalo šta ona novo smišlja jer je ipak ona razlog mog odlaska u zatvor, ali sam imao bitniju stvar za koju moram da razmišljam. Po glavi vrtela su mi se pitanja ,,Gde da odem” i ,,Šta da radim?”, ali pitao sam bezuspešno.

Došlo je i veče.

Poznati osećaj samoće pada mi u zagrljaj dok hladan povetarac tera da se poput ježa nakostrešim i zapitam se po ko zna koji put gde ću. Iz mog desetominutnog razmišljanja izvlači me jedina osoba koju nisam želeo da vidim do kraja mog sadašnjeg i sledećeg života i života nakon toga. Njene potpetice odzvanjale su svakim novim korakom vraćajući me na taj najmaglovitiji dan u mom životu. Kada je moj ujak umro. Njen pogled plaši me vraćajući me u dane kada je sve ipak bilo srećnije i možda srećnije jer tada sam samo bio jedno dete koje je bilo spremno da samo korača kroz bilo kakvo trnje i kamenje koje bi mi stalo na put. Bio sam snažniji kada nisam znao boje života iako za moju sudbinu nisam kriv.

Zvukovi koračanja postali su nečujni što me je obaveštavalo da po ko zna koji put izadjem iz svojih zamršenih uspomena koje se poput slika prikazuju neprestano i iznova i iznova.

- Jedva si čekao da me vidiš pretpostavljam? – sa skrivenim sarkazmom i podrugljivim osmehom rekla je Sherry.

- Ako misliš da te gledam iza rešetaka ili u ludnici onda se slažemo.  

Njen izraz lica razvio se u još veći osmeh što mi učini da mi srce zalupa još brže, ali osećaj mržnje bio je jači u tom trenutku pa odlučim da ostanem ravnodušan kao i na sudu.

Kako vam se svidja priča?😊
Šta mislite zašto se Sherry iznenada smeje?🤭