Istina ili Izazov//Prevod na srpski//

Istina ili Izazov Chapter 17

"Ti si ubica!" Vičem u spoznaji, "ubio si sve naše prijatelje! Zašto?"

"Ma daj, nemoj mu odati svaku čast!" Dubok glas odjekuje stepenicama.

U stepenicama u potkrovlju dolazi čovek u odeći sve tamnije boje.

"Ja sam obavio najveći deo posla! Garrett vas je sve doveo ovamo i rešio se Danielle."

"Zašto biste pomogli ovom čovjeku Garrettu !?" Pitam gotovo u suzama. To je bila osoba u koju sam se osjećala zaljubljeno, a on to još nije znao. Nikad nisam videla da ovo dolazi, to me ljuti.

"Sad Madi. Gdje je koverta?" Čovek pita gurnuvši moje tijelo u zid. Njegov dah zaudara na duhan i goveđe meso. Konačno vidim crte njegovog lica. Ima lice slično izgledu Garretta. Tamno smeđe oči bulje u moje.

"Ne znam gde je!" Plačem u očaju da ga skinem sa sebe. Osećam kako mu mišići pritiskaju celo telo. On gura jače šaljući mi šokove kroz tijelo. Padam na zemlju dok me pušta, nastavljajući potragu za ovom kovertom.
Sada je moja šansa! Puzim što brže mogu na pod i hvatam Garrettov džepni nož kojim sam si probijao put ovamo. Ne pomaže što sam bio slab i napravio sam veliku buku. Obojica trče prema meni i drže me. Počinju mi ​​vezati ruke zalutalim užetom koje leži okolo. Toliko je tesan da mogu osetiti prekid cirkulacije. Mora da nisu primijetili nož koji se sada krije u mojoj cipeli. Ne znam kako sam to uspela, ali jesam.

Traže i traže, ali ne nalaze ništa.

"Gdje je koverta !?" Čovek viče na Garrett.

"Ne znam! Rekla je potkrovlje nakon napada panike!" On uzvraća.

Čovek se probija do mesta gde ja sedim.

"Gdje na tavanu, ljubavi?" Pita pokušavajući zvučati nevino.

"Ne znam" davim se u velikom strahu.

"Pa zašto ne razmisliš !?" Viče  udarajući me nečim čvrstim po strani glave.

Suze mi teku niz obraze. Podignuo sam ruku do glave i osetila krv. Moje telo se ispunjava osećajem žaljenja. Vidim njih dvoje kako gledaju odozgo u mene.

"Gde je!?" Garrett viče na mene. Više ne vidi istu osobu. Sve je to bila gluma.

"Ja ne ..." Je li to sve što mogu ugušiti jer me opet pogađaju i sve se zamrači.

Otvaram oči da ih vidim kako traže. Mora da nisam bila toliko dugo van. Celo moje telo ispunjeno je intenzivnim oštrim bolovima. Ruke su mi sada vezane iza leđa ostavljajući sve nedostupnim. Kad bih samo mogala odvezati ove užad! Trebaju mi ​​makaze ili oštrica ili nož ... Nož! Moja cipela! Počinju gledati u mom smeru, ali zatvorim oči kako bih stvorio iluziju da još spavam.

Ovde ništa ne ide.