MOJE UTOČIŠTE

„𝑵𝒐𝒗𝒆𝒎𝒃𝒂𝒓 𝒋𝒆.."

ᴏɴᴀ ᴊᴇ ᴊᴀᴋᴀ, ᴀʟɪ ᴜᴍᴏʀɴᴀ. 

⸙ - ⸙

[ᴄ̌ᴇᴛᴠʀᴛᴀᴋ]

Gledala sam u svoj odraz u ogledalu prestavljeno, pitajući se samo jednu stvar - ŠTA SAM JA TO SEBI DOZVOLILA?

Obične smeđe oči koje su na dnevnu svetlost bile svetle, a noću tamne iz nekog razloga bile su umorne i prazne,gubeći odavno sjaj kojim su zračile. Oči su mi bile ukrašene tamno-modrim kesicama, kojih nisam mogla da se otarasim sve i da sam želela sa dugim prirodnim trepavicama i lepo sređenim obrvama za koje je bila zadužena moja Em.
Kratka kosa do ramena, vezana sada u nešto nalik na punđu, izbledele tamno ljubičaste boje, upozoravala me je da je vreme za posetu frizerke Mimi i za možda novu boju kose. Šta da radim? Oduvek sam volela da menjam boju kose, jer mi je očajnički svaki put trebala promena u životu. Odakle početi ako ne od kose? Usne crvene kao krv nekade su se iskrenije krivile u osmeh,a sada.. Sada se više ne sećam kada su se zapravo smešile iskreno. Gurala sam ih silom, išla protiv same sebe i svog osećaja i kada mi nije bilo do toga da se uspešno saviju u nešto na nalik osmehu.

Ovo nisam bila ja.
Ovo je samo bleda senka nekadašnje mene.

Ljudi..

Ljudi koji su trebali biti moji roditelji su upravo ovo od mene napravili. Ljušturu.

Duboko sam udahnula preko potrebean vazduh,više očajnički nego što mi je bio potreban. Nervoza je već polako počela da zaposeda moj um i širila se kroz čitavo telo.
Crna dukserica sa kapuljačom me je celu prgutala. Nisam marila mnogo oko svog izgleda inače sam obožavala udobne široke stvari. A kako je danas i onako bilo kišovito i sumorno jutro, imala sam još jedan razlog mom klošarskom oblačenju. Uz to, nisam navukla farmerke kako sam zamislila, već sam se odlučila u poslednjoj minuti za obične pamučne crne helanke koje sam pokupila sa naslona fotelje,uprkos tome što je donekle bilo po propisima naše škole zabranjeno. Ako su mogle dolaziti barbike sa grudima na izvolte i dupetom koje je virilo iz kratkih suknja, zašto ne bih ja jedan dan mogla nositi obične helanke?! Zar ne?!

Sa belom šoljom u ruci koja je bila iscrtanom sa likom pande, doduše ona je moja omiljena šolja iz koje sam samo ja pila, pogledom sam tražila svoj ranac, vrteći se u beskonačni krug svoje dnevne sobe. Trudila sam se da tiho hodam na prstima sa nadom da neću probuditi osobu u mom krevetu koja je ležala na stomak i sa rukama smeštenim pod jastukom treći dan za redom, što je naravno bilo veoma čudno za mene, zbog pravila koje je on sam lično postavio, ali i svesno kršio.