Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
𝙺𝚁𝙸𝚂𝚃𝙸𝙽𝙰 𝙽𝙸𝙺𝙾𝙻𝙸𝙲́
Pratila sam pogledom njegovu gracioznu ruku sa dozom elegancije kojom je zračio. Sa elanom i lakoćom držao je staklenu čašu ispunjenu crvenom tečnošću koju je prislonio na svoja prljava, lažna i oštra usta, nakon čega je jedan mali deo crvene tečnosti nestao niz njegovo grlo. Smatrao je da je sve normalno, da mi nemamo problem. Uživao je u popodnevnom ručku i sumornom danu svakog jebenog petka koji je uvek bio zakazan u isto vreme u najelitnijem restoranu sa mnom uprkos tome što ja nisam to želela.
Muškarac preko puta mene sedeo je na crnoj stolici preko koje se nalazilo crveno platno sašiveno po tačnoj meri stolice dajući eleganciju i skupoću jednom običnom parčetu drveta. Bio je visok i krupan u kasnim četrdesetim. Krupnih, razvijenih ramena i mišićavih ruku. Velike, hrapave šake od rada. Talasaste, ukroćene guste crne kose koja mu je davala neku posebnu privlačnost, išarana belim tragovima. Grube crte lica i naborano visoko čelo ostavljali su utisak da je veoma opasan. Prav nos, usne koje su samo govorile laži i ravni beli zubi. Brada uokvirena crnim dlačicama dišući ozbiljnošću i mudrošću. Čokoladne, za nijansu tamnije oči od mojih bile su hladne, bezosećajne i lišene svakog traga života. Obučen u crnu košulju koja mu je stajala saliveno, stapajući se uz njegovu figuru sa podvijenim rukavima do laktova otkrivala je deo crnih linija na levoj ruci i prva tri dugmeta otkopčana zbog kojih je svako mogao videti deo masivnih grudi sa sitnim maljicama. Crne pantalone koje su se savršeno priljubile uz mišićave noge i lakovane cipele na nogama. Odeća kao odeća je ostavljala utisak njegove moći jednog poslovnog čoveka, jer u suštini on jeste bio moćan čovek, a ujedno i moj otac.
Milan Nikolić.
Direktor i vlasnik fime 'ANĐEO NADE', bavila se konstruisanjem stambenih objekata, vila, kuća i po ugovoru traženih želja koja je bila najuspešnija i najbolja. Čak su i stranci širom sveta tražili njega i njegov tim. Firma je bila bez mana. U jednoj reči savršenstvo. Počeo je od same nule bez prebijenog novca, podrške i pomoći, prolazeći kroz težak i trnoviti put koji nije bio nimalo lak. Niti je zaobilazio teške probleme. Međutim uspeo je da dođe do vrha lestvice u svojoj struci. Ja sam mu se divila, bila u neku ruku ponosna što imam tu čast biti njegova ćerka. Iz priče znala sam da je borac. Njegov otac, moj deda, nije podržavao njegov san umesto toga želeo je da nasledi njegovu advokatsku firmu i postane još bolji advokat od njega. Zato je i nastao sukob zbog čega je na kraju moj otac bio izbačen iz kuće, ali u inat njemu on je uspeo i pokazao mu kako može i bez njega. Pored toga otvorio je kafić u ime moje tetke, njegove sestre po kom je i nazvao svoj raj, a tetki dao odrešene ruke sama da ga sredi dajući joj do znanja da je pored svega što su prošli ona njemu bitna i jedina porodica koju ima. Uz sve to, moj otac je najhumanija osoba koju sam ja poznavala odvajajući svaki mesec veliku količinu novca za obolelu decu i za sirotišta, najbolji mogući prijatelj koji će sve da uradi za tebe i požvrtvovan brat. Zato na kraju krajeva ja nisam razumela zašto me je ucenjivao njome, jer dovoljno sam odrasla da iz samo jednog njegovog pogleda shvatim koliko voli svoju sestru. Da ne pričam o njegovim delima kojima svakim danom to dokazuje. Nažalost, pored svih dobih vrlina koje je moj otac posedovao ja sam osećala prema njemu veliku ogorčenost i razočarenje, jer je bio usran roditelj Sve sam to potiskivala svojom ravnodušnošću, izbegavanjem razgovora, poziva ili bilo kog drugog vida kontakta. Samo nisam uspevala da izbegnem jednonedeljni ručak sa njim uprkos svemu,a koji se svodio na ćutanje i po neko pitanje. Možda jesam bila kukavica, možda detinjasta, možda čak i razmažena. Mada morate da shvatite da sam duboko u sebi povređena, uplašena malena devojčica koja je svim srcem želela svoje roditelje.
