Gošća

2. nastavak

-Nisam rekao da si opasna već da bi mogla biti ukoliko ne radiš promišljeno. Ti si u novom svetu kojeg ne poznaješ pa dolazi do spontane potrebe da menjaš ono što ti se ne dopada. Problem je u tome da li si spremna da preuzmeš odgovornost za to. Da li ti je ideja važnija od žrtava. Pravilo je da sve što pokušavaš promeniti to izaziva suprotnu reakciju koja može biti nepredvidiva. To čak važi i za najbanalnije situacije.

-Ako misliš da sam opasna, vrati me onda u moj svet i ne moraš o meni da brineš.

-Zar ti nisam rekao da je to nemoguće? Tvoje mesto je sada ovde. Bar dok se ne osposobiš za samostalan život i odlučivanje. Imaš izbor da živiš baš ovde u laboratoriji ili da živiš sa mnom u mojoj kući gde bi se najlakše prilagodila novom životu.

-Da li ti to mene zoveš svojoj kući jer ti treba služavka ili možda žena?

-Služavka mi sigurno ne treba. A tvoje provokacije mi se ne dopadaju, čak mislim da nije dozvoljeno da se bića sa druge planete vode svojoj kući zbog velikog rizika. Zato će biti najbolje da ostaneš u laboratoriji. Ako ti ja ne odgovaram mogu imenovati nekog od mojih saradnika da brine o tebi. Nekog mlađeg i lepšeg.

-Mnogo si osetljiv i brzo odustaješ, – Stela ga je gledala u oči.

-Ne razumem šta si htela reći. Hteo sam da ti ponudim što prijatniji boravak ovde, očigledno je to pogrešno shvaćeno. Zbog toga je bolje da se držimo propisanih mera ponašanja.

-Kada ćeš me upoznati sa tim mladim i zgodnim?

-Svi su te već videli dok smo te ispitivali i lečili, pa bih morao s njima razgovarati ko je voljan da preuzme brigu o tebi.

-A šta ćeš ti za to vreme raditi?

-Ja ti neću smetati pa je najbolje da me ne vidiš. Oni koji rade ovde su sve mladi i veoma inteligentni ljudi koji su posvećeni proučavanju komunikacije sa vanzemaljcima. Onaj ko bude zadužen za tebe će sigurno napisati naučni rad o tebi koji će mu omogućiti napredovanje u karijeri.

-Da li bi ti napisao naučni rad o meni ako bi se ti lično bavio sa mnom?

-Ne bih. Ne zanima me dalje napredovanje u karijeri. Ovde sam našao mir koji mi je bio potreban. Osim toga, ja sam ovde šef istraživanja, odnos sa javnošću me nervira isto kao i da postanem član intelektualne elite pa da se pravim važan.

-Šta se to tebi desilo kad si takav? Nekako mi deluješ previše ozbiljno. Obično svi vole da napreduju. 

 -Verovatno si ti takva, pa misliš da i drugi trebaju biti. Ja sam zadovoljan sa situacijom u kojoj se nalazim.

-Ambiciozna sigurno jesam, a kad mi se vrati pamćenje znaću i zbog čega. Valjda će to biti brzo. 

 -Nisam siguran. Imali smo mi ovde goste dobrovoljce sa drugih planeta. Uglavnom su to bili muškarci. Ispočetka im je bilo zanimljivo, posle im je postalo dosadno i na kraju su hteli da se vrate u svoje svetove, što smo im naravno i omogućili. Niko nije hteo da ostane iako im je tamo odakle su došli bilo mnogo lošije.

-To me ni malo ne čudi, verovatno im je nedostajalo staro društvo ili porodica, iako uvek ima čudaka koji vole nepoznato. Vi ste mene ovde ipak zarobili time što ste mi blokirali pamćenje. Znam, reći ćeš da ste to uradili da me sačuvate, jer tim dobrovoljcima koji su vas posetili to nije bilo potrebno da uradite.

-Potpuno si u pravu. Mogu ti reći da sam bio veoma zabrinut kad sam video u kakvom si stanju ovde dopremljena. Šanse da te povratimo bile su veoma male.

-Nadam se da se nećeš pokajati što si me spasio?

-Tebi je očigledno do viceva. Članovi moje ekipe danima nisu spavali zbog tebe.