Gošća

3. nastavak

-Nisam ja polagala prijemni ispit za ulazak u vašu kuću. Takvi ispiti mene ne zanimaju.

-Očigledno si polagala i položila, bar prvi deo ispita. Meni je drago zbog toga. Svi ćemo se družiti i zajednički se veseliti i smejati jer ćeš ti uneti pozitivni i optimistični duh.

-Zaboravi. Neću da budem u vezi jednog muškarca i dve žene.

-Tvoj izbor. Deca, Verton i ja ćemo ti pomoći da se osamostališ i da izabereš način života koji tebi odgovara. Biće mi žao kad odeš, jer mi je druženje s tobom baš zanimljivo.

-Ja za sada nemam gde da odem kad nikog ne poznajem, gde i šta da radim? Tako da sam prisiljena da budem s vama.

-Sigurna sam da ćeš se na nas naviknuti i da će ti biti lepo, ali ako se to ne desi nešto bih te zamolila.

-Slobodno kaži.

-Dok budeš s nama, možeš li bar da glumiš da voliš decu, ili bar da ti je stalo do njih? To bi deci mnogo značilo, a koliko bi tek Vertonu bolje da ne pričamo.

-Nema potrebe da glumim, ja decu volim po defoltu i znam kako s njima treba postupati, čak i u slučaju ako u početku imaju negativan stav prema meni. To je posledica nepoverenja koje im je neko ranije usadio, namerno ili ne. Smatraj da smo taj problem rešili.

-Baš ćemo se dobro slagati, odmah sam znala. Evo nas ispred škole. Sačekaćemo da deca izađu.

Deca su se ubrzo pojavila. Stela se s njima upoznala.

-Gde vam je profesor? – upita ih.

-To je onaj zgodni tamo, – Rea pokaže rukom.

-Kako se zove?

-Viksen.

-Vas troje sedite na klupu i sačekajte me, idem da razgovaram sa profom.

Rea je iznenađeno pogleda. Stela na to nije obratila pažnju već krene prema nastavniku.

-Gospodine Viksen, imate li malo vremena, htela bih porazgovarati s vama.

-Mogu li znati o čemu?

-O mojoj deci Vedi i Garinu.

-Vašoj? Izvolite uđite u kancelariju. Dakle? – reče Viksen kad je Steli ponudio da sedne.

-Sednite i vi, ne želim da svojom visinom pokazujete dominaciju u razgovoru.

Viksen namršti obrve očigledno iznenađen, pa kako nije imao kud, sedne i on.

-Ja sam Stela, pozvana sam da živim sa Vertonom i Reom da bih brinula o deci. Rea mi je veoma lepo pričala o vama. Čak veoma lepo.

-Hvala joj na tome, to je divna žena.

-Svakako da jeste i vrlo subjektivna. Ja sam se malo raspitivala kod dece kakav je njihov odnos prema nauci i koliko kritički procenjuju naučne činjenice. Bila sam razočarana saznanjem da oni ne znaju da misle već ponavljaju gradivo kao da su papagaji. Ja svoju decu dobro poznajem i znam da su inteligentna pa sam se zapitala u čemu je problem. Sve je ukazivalo na vas. Gospodine Viksen, ja vašim radom nisam ni najmanje zadovoljna.

-Molim? – Viksen od nervoze ustane, – ja radim po najsavremenijim dostignućima i propisima.

-Možda. Deca kažu da ste veoma jednolični i da se često ponavljate. U objašnjavanje ne unosite dovoljno energije i dinamike i ono najvažnije, ne posvećujete im dovoljno pažnje.

-Do sada se niko nije žalio na moj rad, ne znam šta sam vam skrivio?

-Meni ništa nego mojoj deci. Ona su razlike dve godine a vi se prema njima podjednako odnosite. Dužni ste svakom detetu pokazivati posebnu pažnju u odnosu na njegovu inteligenciju, proveravati ne da li je dete zapamtilo već i da li je razumelo ono što vi pričate, jer ako nije onda je sve uzalud.