Nesuđeni

12. Iskrena

- Ne možeš to da mi govoriš sada jebote. - besno sam ustala od njega, još uvek oznojena od seksa koji me je raspametio.

- Zašto ne mogu? - podigao je obe obrve kao da pričam nešto ludo a ustvari jedini ludak ovde je on.

- Na primer jer je prošlo deset jebenih godina. Deset jebenih godina u kojima si se oženio, dobio troje dece i mene izjebao kao kurvetinu u porodičnom domu. Nema smisla. Nije normalno Pablo. Ne zaslužujem više od tebe takvu surovost razumeš? Jebeno ti ništa loše nisam uradila nikada osim što sam te nekad volela jebote. - hodala sam kao sumanuta pored kreveta a on je ležao zavaljen u jastuke i zabavljeno gledao moju predstavu. Ma da, kažem ja čovek je ludak ludački.

- Rekla si ,,jebeno'' četiri puta u jednoj rečenici. Jebeno. - zacerekao se i odmahivao glavom.

- Jel ti slušaš mene?

- Slušam te ali lupaš gluposti Maria. Nisam hteo večeras da prolazimo kroz prošlost koja nije bila dobra ni meni ni tebi ali hajde kad si već započela. Nisam oženjen i Dzejson i Maria nisu moja deca. - molim? - Lidija je bila u braku sa mojim najboljim prijateljem Mihailom koji je tragično poginuo pre nekoliko godina dok je ona bila trudna sa Mariom. Preselio sam ih u kuću u kojoj si već bila jer je bila prazna i nije mi trebala. Tu kuću sam sagradio malo nešto pre završetka tvog fakulteta jer sam hteo da to bude naša porodična kuća u kojoj ćemo živeti. Međutim ti nisi mogla da imaš decu, moji roditelji su se protivili kad su saznali i bio sam primoran da zaboravim na bilo šta ozbiljno sa tobom. Sam bog zna koliko sam patio i mrzeo i sebe i tebe zbog toga. Voleo sam te svim srcem od dana kad sam te upoznao pa do danas. Ništa se nije promenilo niti će. I za trideset godina isto da me pitaš idalje ću te voleti. Samo tebe i nikoga drugog Maria. Razumeš li to? Kad sam došao nakon dodele tvoje diplome video sam da si odlučila da je kraj i bolelo me je zato sam ti sve ono rekao. Nije bilo lepo od mene ali sa tobom ne umem drugačije. Uvek si znala da pogodiš tamo gde me najviše boli i nisam hteo da ti ostanem dužan. - on nije normalan. Ja ovo ne mogu ni da slušam a kamoli da svarim.

- Hoćeš da kažeš da nisi bio sa svim onim ženama dok smo bili zajedno? - molim te kaži da.

- Ne, bio sam. Bio sam mlad i lud i mislio sam da ćeš uvek biti tu i da ću se smiriti jednog dana i prestati tako da se ponašam. - tako sam i mislila.

- Znači varao si me i nadao si se da neću nikad saznati.

- Da. Ne ponosim se time, to su mi bile loše odluke kojima sam te svesno povređivao ali ne mogu da ispravim prošlost. Samo budućnost i da te molim za oproštaj i da mi dozvoliš da ti se iskupljujem do kraja svog života. Najgora odluka je bila što sam se to veče poneo prema tebi tako i govorio ti ružne stvari i da te ne volim a ništa od toga nisam mislio. - uhvatio se za glavu. Izgledao je stvarno jadno. Isto kao ja pre deset godina.

- Ne Pablo, to je veruj mi najbolja stvar. Da povredio si me kao niko, oporavljala sam se mesecima ali sam kasnije prebolela i zaboravila te. Da sam ostala sa tobom idalje, uz tvoj način života bilo bi mi samo gore.

- Zaboravila si me?

- Da. Bilo mi je teško ali vremenom jesam. Stvorila sam sebi život kakav sam trebala da živim i bila sam zadovoljna dok te opet nisam srela.

- Vidi kuća u koju sam te odveo je za tebe napravljena rekao sam ti već. Ona soba je za nas nameštena. Ali Lidija nije mogla u malom stanu sa dva deteta da bude pa je prešla tu da živi. Kad sam video koliko me mrziš i posle deset godina hteo sam da boli i tebe.

- Uspeo si Pablo. Sve vreme sam mislila da sam preljubnica koju si trošio u porodičnom domu gde ti spavaju deca a posle sam istu ženu i upoznala. A posle saznala da je rodila treće dete.