Nesuđeni

20. Epilog

Maria

Nekoliko meseci kasnije

Bila sam srećna žena. Mislila sam da na ovom svetu ne postoji ništa više što mogu da zatražim. Imam četvoro prelepe dece, dva dečaka i dve devojčice, fantastičnog partnera sa kojim jeste bilo turbulentno tokom godina ali smo se jako voleli povrh svega i bili privrženi jedno drugome. Ono što smo Pablo i ja imali se ne nalazi tako lako ali kad se nađe ne sme se ispustiti iz ruku. Odolevali smo svim preprekama koje nam je život poturao i iz svega izašli jači. Borili smo se sa sopstvenim osećanjima, nepoverenjem, zatim je Lejla bila u bolnici, mesecima smo je gledali strepeći da li će sve biti uredu sa njom i njenim razvojem. Kako je vreme prolazilo a ona bila super pametno dete koje nije zaostajalo za svojom braćom našoj sreći nije bilo kraja. Niko nije bio srećniji od mene a kad osetite tako veliku sreću ne možete a da se ne zapitate do kad će ona trajati i šta će poći naopako. Čovek je nekako navikao da se bori tokom života jer on nikome nije lak. I kad je sve uredu u njegovoj prirodi je da preispituje stvari i pita se da li će se uskoro njegov čitav svet srušiti i podsetiti ga da život nije med i mleko i da niko nema prava na apsolutnu sreću. Ona moja racionalna strana je uvek strepela i bila na iglama ali ona druga osećajna, koja je smatrala da se previše napatila u životu je navijala za ljubav i sreću i u stranu gurala sve loše misli. Planirali smo venčanje. Našu priču koja je od samog starta bila luda krunisali bismo brakom i zapečatili kraj jedne priče koja će do kraja naših života biti samo lepa jer bismo se borili za to. Maštala sam o tome kako izgovaram da, kako idemo sami na medeni mesec i uživamo u našoj sreći. A onda se on nije pojavio kući nakon momačke večeri. A onda venčanja nije bilo. A onda sam shvatila kako je život zaista surov i nema milosti ni prema kome. Ne bira žrtve i ne mari za bol i posledice koje im nanosi. Jedno vreme sam bila tupa, ubijena sopstvenim mislima a onda sam došla sebi i shvatila da ako ti sam ne uzmeš stvar u svoje ruke niko ti ne može pomoći.

Nikolajevič

Nikada nisam bio vernik koji bi se u teškim trenucima molio bogu i svecima. Verovao sam u boga, potičem iz hrišćanske porodice koja je poštovala boga i veru ali nikada se nisam molio ili odlazio u crkvu. Naučen sam da budem čvrst i stabilan muškarac i da suze nisu moje rešenje. Daleko od toga da sam bio bezdušan, samo naučen da sve držim u sebi i ne pokazujem emocije. Nikada nisam plakao a sada sam na ivici toga. Dao bih sve što imam da ovog trenutka promenim prošlost i da se neke stvari nisu desile. Da jedna žena nije ubijena, na granici da doživi nervni slom i prsne psihički. Da mari više o svojoj deci umesto što samo plače i vrišti. Da joj kažem da će sve biti uredu samo da dopusti vremenu da prođe. Rekao bih to sve ali nemam snage.

Gledam je kako pati i vene. Kako mesecima ne liči na sebe i polako umire. Onaj prelepi osmeh i sjaj u očima je nestao a zamenile su ga samo suze i mrak. Nije bila ni stoti deo žene koju sam poznavao a ništa nisam mogao da učinim. Svi su je gledali kako propada, brinuli se o njoj ali bez uspeha. Deca bi joj ponekad izmamila osmeh na lice ali i to je bilo kratko. Imala je pomoć dadilja, pomoć u kući i svi su bili sa njom ali je ona tonula sve više i više. Bilo mi je mučno da je gledam takvu ali ništa nisam mogao da promenim. Ni ja ali ni drugi. Meseci su prošli a ona je kopnila, svakog dana je odlazila na groblje i satima plakala sama. Govorila je koliko joj je žao i koliko ga voli i da bi sve dala za samo još jedan zagrljaj i ako je već moralo da bude tako makar da dobije oproštaj. Srce me je bolelo. Jedan dan, koji je trebao da bude pun veselja i slavlja zbog sklapanja braka pretvorio se u krv i suze i pokopavanje najbližeg. Nikad neću zaboraviti pištanje aparata i gomilu krvi i viku doktora dok se bore za jedan život.

Lili

Prošlo je nekoliko meseci od tragedije. Jedan mlad život se ugasio na jako ružan način, ostavljajući pustoš a mi smo ostali da se svakog dana podsećamo na njega kroz njegovu decu i ženu. Bio je dobar prijatelj, porodičan čovek, pravičan i uspešan biznismen bez neprijatelja i dugova. Čist kao suza a skončao je izrešetan držeći za ruku najboljeg prijatelja. Iza sebe je ostavio potonulu ženu i bebe. Mesecima ih gledam i sažaljevam ali ništa ne mogu da popravim. Srce me boli gledajući te male anđele kako nam se radosno osmehuju nesvesni da su ostali bez oca a mi pokisli i zgaženi nemamo snage da im jednako uzvratimo. Nisam bila preterano bliska sa njim, više su se naši muževi družili ali smo se poznavali i svaki put bi mi nekom šalom ili poštapalicom popravio dan. A sada ga više nema a moja prijateljica propada svakim danom sve više.