Nesuđeni

16. Strah

- Nikad više. Pablo dobro me slušaj jer sam mrtva ozbiljna. Jebeno nikad više. - ozbiljna sam. Nikad ali nikad više neću biti trudna.

- Važi Maria. - on se cereka.

- Važi Maria. - promumlala sam mu ismejavajući ga kao dete. Nije on trudan. On em što uživa dok me jebe em što ekstra uživa dok svršava u mene plus dobije dete na gotovo a ja ovde umirem. Jedva sam izdržala prvu trudnoću a ova druga me je ubila. Izgurala sam punih osam meseci i zbog toga su se svi doktori i sestre iznenadili. Stvarno ništa nisam radila teško, imala sam pomoć oko svega a Pablo je trčao za Elenom koja je prohodala i pravila nam rusvaj po kući.

- Znaš šta ima novo?

- Šta? - sav je teatralan.

- Postao sam treći najbogatiji čovek na Forbsovoj listi. - nasmešio se ponosno.

- Čestitam ti. Jel znaju oni da si do guše u Eleninim govnama? - sad sam se ja nacerila.

- I da znaju šta me briga curice. To je moja ćerka i ne smeta mi ni najmanje. - nasmejao se a ja sam odjednom postala mokra. O ne počelo je.

- Znaš šta ima novo kod mene Pablo?

- Hm? - zablejao se u tv.

- Pukao mi je vodenjak.

- Strašno. Kad se to desilo? - dečko mene ne sluša očigledno šta mu pričam.

- Pablo porađam se.

- ŠTA? - konačno me je pogledao i kad je video fleku na mojoj sivoj trenerci, skočio je i uhvatio se za kosu. Stvarno mora da poradi malo na taktici.

- Da, ajde uzmi Elenu i idemo u bolnicu. - ništa me nije bolelo ali sam se zabrinula jer su ipak trojke i male su još uvek.

- Isuse Maria. Stvarno ne biraš trenutak pola noći je jebote. - moj čovek je odmahivao glavom u neverici.

- Šališ se Pablo? Ma da kažem ja lepo nikada više. Koja si ti budala i kreten. - počela sam standardno da plačem a on je trčao po Elenu u njenu sobu. Jedva sam se obula i to u njegove patike sa kašikom od pola metra da ne bih morala da se saginjem i krenuli smo ka bolnici.

- Izdrži Maria stižemo. - bodrio me je i huktao a ja sam sedela najnormalnije i gledala u njega.

- Pa ne boli me šta ti je? Može vodenjak da pukne a da se porodim posle dva dana.

- Pa što smo krenuli u bolnicu? - dobro ima pravo. Muškarac je i ne razume ništa. Trudim se da ga ne osuđujem ali ne mogu protiv sebe.

- Zato da bi me doktor pogledao. Ok?

- Ok. Zbunjen sam i uplašen.

- Biće sve ok Pablo ne brini. - ja tešim njega ne mogu da verujem.

- Mamice? - super. Sad se i Elena probudila i gledala nas znatiželjno.

- Ššš srce, sve je uredu, tata je malo nervozan. Spavaj ljubičice. - pogledala me je svojim crnim pablovskim očima, nasmejala mi se preslatko i nastavila da drema. Moja devojčica je porasla.

- Evo nas. - izašli smo iz kola, on je trčkarao u mestu a ja sam opušteno išla na prijem. Doktor me je pregledao i odlučio se za carski rez.

- Ok Pablo ti ostaješ ovde sa Elenom ja ću se poroditi carskim rezom pa ćete me videti posle. Biće sve ok. - poljubila sam njega i Elenu i tešila i sebe i njega. Počela sam opasno da se bojim. Odvezli su me u operacionu salu i ubrzo uspavali.

Kad sam se probudila osetila sam da mi je grlo užasno suvo i bolno. Nakašljala sam se i ispsovala sve redom jer bol koja me je presekla nisko po stomaku nije bila ništa sa čim sam se ikada susrela. Gospode ala ovo boli. Konfuzno sam otvarala oči privikavajući se na svetlo bolničke sobe. Bila sam ošamućena i drogirana, dok mi je polako dolazilo svesti da sam se porodila. Moje bebe čoveče. Ispipala sam krevet i zahvalno pronašla dugme i pozvala sestru.