Vetar je, onako strogo, po definiciji rečeno, horizontalno strujanje vazduha nad površinom zemlje.
Ako mene pitate za definiciju, bila bi toliko jednostavna da može u tri reči da stane, a toliko komplikovana da niko sem mene ne može da je razume. Ona je vetar. Julijana je vetar.
Njeni dugački, plavi uvojci veselo lete na sve strane, bacakaju joj se po lepom licu i čine je večnom devojčicom u mojim očima. Tako je lagana, nežna, poletna. Koraci su joj tako meki da čoveku izgleda kao da gazi po oblacima. Stopalom dodiruje meku površinu, ali njene cipele zvonko odjekuju terajući moje srce da lupa u ritmu njenih koraka. Ima pokrete najlepše balerine iz starih ruskih bajki, koja toliko nežno postoji da se čoveku čini da nije stvarna, ali povremeno tako jako zaduva da ti se ceo svet pred očima ispomera. Kao vetar.
Oči su joj jednako nežne kao telo. Krupne kao u srne, plave poput nebeskog svoda. Kada se nasmeje, nešto se u njenim očima promeni. Ne, vi niste svesni kakvu toplinu ona ima u očima! Razgali čoveka pogledom, topiš se pred plavetnilom koje sve više svetli kako se ona smeši. Nos joj je mali, sitan, posut pegicama koje su mi uvek izgledale kao zvezde koje su odustale od svoje uloge nebeskih svetiljki i pohitale na njeno lice kako bi bile deo nečeg lepšeg od samog neba. Ona je lepša od neba, verujte mi na reč.
Da samo vidite kakav joj je osmeh. U šali često za svoja usta kaže ,,tramvajska vrata", ali vi ne možete da zamislite kako je savršeno to njeno nesavršenstvo. Smeje se široko, od srca, čoveku se čini da bi joj osmeh, da nema uši, okružio celu glavu. Tako veselo, razdragano kao devojčica ume da se nasmeje. Melodično, poput ptice koja peva svoju najlepšu pesmu, odjekuje njen smeh i puni mnoga srca radošću.
Kako je vesela. Kako je lepa. Kako sam zaljubljen u nju...
