Videti srcem

• 3 •

｡⋆｡˚ ❀ ˚｡⋆｡
Ljubičica

Obično bi tih petnaestak minuta na putu do škole oboje ćutali,nakon što on postavi par beznačajnih pitanja bezuspešno pokušavajući da joj čuje glas,ili bar uoči neki osmeh,kontakt očima i bilo kakav znak od onih koji ljudi znaju pokazati. Jednom se usudio započeti konverzaciju drugačijeg tipa.

- Da li sebe smatraš srećnom? -bilo je to nešto što nikada nije imala prilike čuti. Zastala je na trenutak,pomislivši kako je neobično da nekog to interesuje.

- Kakvo je to pitanje? -odgovori pomalo drsko,držeći oči i dalje ravno ispred sebe.

- Jednostavno. Zanima me da li si srećna. -postao je ozbiljniji nego inače.
Ona ponovno zastane. Sada je već trebalo da kaže nešto dovoljno dobro za odgovor,ali nije mogla ništa da izusti nekoliko sekundi.

- Ja...ne mislim da imam razlog da to budem. -plašila se da će uslediti: ,,zašto?" ali to se nije desilo,ne nakon što ga je pogledala direktno u oči,plavkaste oči koje nisu pokazivale zbunjenost. Samo je želeo da joj da doznanja koliko je svestan njenog stava o životu,jer je dobro znao da niko drugi nije.
Tišina se nastavila.

Vreme je prolazilo,a Janja bi večito pronalazila po jedan cvetić dnevno. Ponekad bi uhvatila gospodina kako se pentra uz trešnju. Prvog dana proleća čak je i otkinuo jedan njen pupoljak i ostavio ga ispod kamenčića da ga čuva od vetra dok ne završi (kako je mislio) u kanti za smeće poput svih ostalih darova.
To jutro pre škole pisala je dnevnik. Sigurno je bilo nešto bitno u pitanju ako bi ustala rano kako bi to pribeležila.
Ipak,prva stvar koju je tog jutra uradila, jeste da je proverila ima li nečeg ispod kamenčića. Tek kasnije,tu se pojavila ljubičica,mirišljava i među prvim tog proleća.

_________________________________________