Videti srcem

• 6 •

｡⋆｡˚ ❀ ˚｡⋆｡
Poslednji maslačak

Na nečiju žalost, a nečiju sreću, raskid između Janje i njenog dečka nije bio šokantan.
Ubrzo je shvatila da je Mihajlo bio u pravu za sve što ju je savetovao. Svaka izignorisana reč koštala ju je suza. U najvećim danima očaja, nije imala nikog pored sebe osim naravno osobe koju je sve manje pokušavala da odgurne.

Jedini trenuci smirivanja i prestajanja ronjenja suza, bili su pri uzimanju novog cveta sa starog mesta. Sve se obrnulo naglavačke. Najmiliji pokloni bili su još brižnije presovani pored reči koje su bile sasvim suprotno od okrutnih. Stranice su se jedna za drugom ređale sa sve više i više ljubavi i nežnosti.

Napisana je kratka pesma, ali je ubrzo odvojena od sveščice. Janja je odlučila da postoji mnogo bolje mesto za nju - na najbliže mesto srcu koje ju je jedino realno moglo videti.

List papira umotala je u jedan od omiljenih cvetova koji je dobila i zaputila se niz ulicu.

Nekoliko kuća niže stajala je njegova.
Svetlo je i dalje dopiralo iz dela gde se nalazila Mihajlova soba, iako je bilo kasno i noć je odavno pala. Ona nije imala načina da se popne do prozora, zbog čega je odlučila da baci nekoliko kamenčića kako bi mu skrenuli pažnju, baš onako kako je on to radio. Čulo se otvaranje prozora.

- Kako mogu da Vam pomognem gospođice? -zadirkivao ju je glas odozgo.

Nije odgovorila. Odmotala je papir sa drške maslačka, napravila od njega papirni avion na koji je stavila cvet i pokušala ga dobaciti do gospodina.
Nije sačekala ni da uoči reakciju, samo je ižasla iz dvorišta i uputila se kući.

Sutrašnje veče padala je prohladna kiša. Janja je lagano gubila nadu da će se gospodin i sada pojaviti. Međutim, između barica ipak se stvorio dečak širokog osmeha sa tamnim kišobranom u ruci.
Odisao je radošću i iako se nije najbolje videlo, moglo se to osetiti tih nekoliko metara iznad.

Pogledom pokušala je uzvratiti pozitivu koliko god je mogla. Zatim je sišla niz stepenice i spustila se u dvorište. Mihajlo je otvorio ruke u znak pozdrava i pružio kišobran pokazavši da ne bi trebalo da kisne.
Zagledao se u prijatan osmeh i značajan pogled. Hteo je nešto da izusti ali ga je preduhitrila.

- I više od 60%! -rekla je jasno i glasno pritrčavši mu u zagrljaj.

Prislonila je tople šake na njegov vrat pokušavajući stavom da opiše svu ljubav i zahvalnost koju rečima nije mogla. Ni sama nije bila sigurna da li više oseća krivicu, bol ili pak sreću i zadovoljstvo. Usta su joj se cimala od pokušavanja da bilo šta izusti.
Na kraju je samo uzdahnula napunivši pluća čistim kiseonikom i dopustila sebi da oseti miris njegove kože pored svežine vazduha i pregršta pomešanih osećanja.
Uzeo joj je ruku i stavio u nju polu-mokru ceduljicu iz džepa. Bilo je to pismo čija je posveta glasila: ,,Za devojku koja misli da ima 17 mana, a ima ih tačno minus 34"

《Ne samo da se nije slagao sa svim što je kod sebe uzimala za mane,nego je mogao i da navede duplo više vrlina》

- Ti gledaš tvojim očima - ja mojim srcem, a njime se vidi mnogo jasnije. -dobio je poljubac o kakvom je sanjao. Dugačak, nežan i prijatan. Kao nešto najlepše i najslađe što je Janja sebi uspela da dopusti.

Na kraju krajeva ,zaključujemo kako se kulturna i romantična upornost isplati, kao i trud da se u nekoj naizgled beznadežno tmurnoj osobi uvidi nešto dovoljno za obostrano zadovoljstvo.

_________________________________________

Inače,želim da započnem još jednu priču i time podignem svoje pisanje na viši nivo. Priča koju sam još davno osmislila zove se "The marks".

Na sprskom je, takođe romantičnog karaktera, sada već završena i možete je naći na mom profilu.