Videti srcem

• 2 •

｡⋆｡˚ ❀ ˚｡⋆｡
Prvi maslačak

Janja i Mihajlo imaju svoju istoriju, ako se to tako može nazvati. Pohađali su istu osnovnu školu i svakodnevno provodili vreme u istom društvu. To vreme provedeno zajedno uvek bi oboma prijalo, iako su jedno na drugo gledali potpuno različito.

Mihajlo je bio fin i kulturan, realan i odgovoran, za razliku od vršnjaka. Janja je večito bila u svom svetu i nikad mu se ne bi prva obratila, ponekad bi ga i izbegavala. Doduše, večito je pronalazio izgovore da ponovno započnu razgovore.

Znala je da gaji simpatije prema njoj, a pravila se naivna i nezainteresovana za sve oko nje. Upravo te simpatije, kod mirnog i povučenog dečačića bude želju za isticanjem, prikazivanjem sebe samog.

Početkom zadnje godine, u vreme odlučivanja o upisu srednje škole, Mihajlo je odlučio da svoju očiglednost podigne na viši nivo. Započeo je to još prvog dana te školske godine.
Rano ujutru, pojavio se ispod prozora Janjine kuće koja je bila nedaleko od njegove i čekao da uoči bilo kakve pokrete koji bi nagovestili da je budna. Zatim se uspenjao uz veliku trešnju koja je prisno dodirivala fasadu i puštala grane uz njen prozor. Na prozoru ostavio je tek procvetan, jedva žućkasti maslačak uz list papira na kome je nečitko bilo zapisano: ,,Moli se gospođica da dopusti moje prisustvo ovoj jutra na putu do škole".
Nakon čega se pažljivo spustio na tlo, našao par sitnih kamenčica i bacio ih ka prozoru dovoljno da se par puta čuje blago kucanje ne bi li takozvana gospođica prestala da se češlja i primetila poklončić.

Tako su tog, i svakog narednog jutra, devet meseci putovali zajedno do škole, kao i od škole. Bila ona raspoložena za to ili ne. Takođe, reakcija nije bila neočekivana, poruka joj je izmamila neki sitan smešak.
Nije bila ni najmanje iznenađena. A cvetić kao da nije ni videla, za početak ga je ostavila na prvo mesto koje joj je palo pod ruku.

_________________________________________