Hej, Tamo, skini svoje ruke sa mene.
Prljave su i zle, nanose mi bol.
Nije im mesto na mojim, tugom oronulim telom.
Hej, ne vuci me u zaborav.
Ne želim tamo biti, mračno je i jezivo.
A u meni stanuje usamljenost.
Hej, Tamo, nećeš me ubiti svirepo i hladno.
Zato što i noću oni sjaje.
Duhovi zvezda me vole, draga moja Tamo.
Znate li vi kako je kad vas obgrli usamljenost, toliko jako da vam se čini da će vam nestati vazduh iz pluća? Kad vas proguta prazna soba u kojoj pokušavate da zaspite?
Blago vama kad ne znate.
U tim trenucima i ono čemu ste se nekad smejali prerasta u bol, jer je sada sve samo uspomena, obično sećanje i ništa više. Kada shvatimo da je sve prošlo, daleko iza nas, sreća se uvek pretvori u tugu.
A govore da vreme leči sve. Izgleda da samo ja ne vidim ni trunku istine u tome.
U mom svetu vreme ne postiji. Jednostavno se rađamo, razvijamo i umiremo. I to je sva čarolija koju treba da znate. Cela istina.
Nešto najgore što može da se desi čoveku jeste da bude usamljen, verujte mi. Kad znate da nemate na koga da se oslonite, kad nemate kome da verujete...to je ubistvo.
