Grickala sam vrh olovke posmatrajući oblake kako plove po večnom plavetnilu. Mislim da mi malo fali da zajedrim zajedno sa njima. Samo mi treba maleni dašak vetra da me pogura i oduva sa ovog mesta u nebo. Nasmešila sam se toj pomisli, zatvorila oči i poletela ka svom kraljevstvu. Zajahala sam oblake posmatrajući zemlju. Čoveče, tako je malena. Tek sad vidim kolicni su svi ti ljudi koji me uvek gledaju sa sažaljenjem, tek sad shvatam da su oni sa takvim ponašanjem uvek bili ispod mene. A ja sam im odozgo mahala kažiprstom kao da objašnjavam malenoj deci da to ne treba raditi. Odjednom se nasmejah svojoj optimističnoj pozitivi. Koga ja zavaravam? Iz ovog položaja neću nikad biti cenjena u društvu. Uvek će me gledati sa gađenjem, ali nije samo to u pitanju. Mogu da im pročitam strah u očima, ne za mene, već da ne postanu kao ja. Odbačena, na neki način zaboravljena devojka, proglašena čudakom. Čak su me i najbolji prijatelji ostavili na cedilu, da se sama borim protiv okrutnog života. Ne želim to da radim, ne želim da dišem, niti da živim jer čini mi se da je to sa moje tačke gledišta, jadno. Bolno, previše depresivno i patetično. Oh, da li ja ono vidim oblak u obliku srca?
Šalje li Bog neku poruku da kad se odmehnem, da pokušam da zadržim taj osmeh u inat svima?
Ili ja to opet samo umišljam?
