Znaju ljudi da se našale gorko na moj račun. A ja se u tim trenucima potrudim da nabacim što lažniji osmeh na lice, što uverljiviji, kako ne bi primetili bol u mojim očima. Samo da ne vide da sam slaba, da ne vide da su uspeli da me pobede svojim bednim, prostim forama. Oni verovatno misle, a ponekad i kažu: "To je samo šala, zašto bi se ljutila?" A ja se opet nasmejem i kažem im da se ne ljutim. Ali prećutim onaj deo da sam tužna, i da mi se ne sviđa što tako govore o meni. Umeju reči da zabole i više od metka, i oni to znaju. Zato i pucaju, pucaju da ubiju čoveka iznutra, jer vide da drugačije ne smeju. Zašto to rade jedni drugima? Da uzdignu sebe? Ili da ponize drugoga? Hm, mislim da su oba pitanja jednaka u ovoj igri.
I zato vas molim, preklinjem vas, nemojte se šaliti sa osećanjima, to su ozbiljne stvari. Nimalo naivni ožiljci na duši koji ostaju zauvek. Ma koliko vi mislili da je ta šala nebitna. Ne igrajte se sa tuđim životima. Zadržite svoje zajedljive komentare i glupave fore za sebe. Biće svima lakše.
