Ponekad osetim laž u ljudima. Postanu providni, tek tako, a onda vidim crnu rupu koja je tu da zemeni srce. Ali nije važno, sve to postane nebitno kada zažmurimo. Jer onda ne vidimo ništa, samo tamu, i onda je u redu.
Nije to stvar opraštanja, saželjnja ili saosećanja. Svi koji su jednom prošli kroz to znaju zašto u tim trenucima biramo mrak.
To je ljubav, jer volimo tu osobu, i to je strah, jer se plašimo da ćemo je izgubiti.
Nije li sebično voleti nekoga i praviti se da mu verujete zarad sebe?
Jer ako ode, onda je gotovo, sve.
