Trljam dlan o dlan pokušavajući da se ugrejem dok sedim sama na klupi u parku.Noć je tako hladna i mračna u ovim zimskim danima. Osećam nostalgiju za vremenima koja nisu nikada postojala, čeznem za osobama koje nisam nikada upoznala. I čekam nekoga da dođe po mene, da me odvede u topli dom, u kući iz koje isijava radost. Svako sam veče ovde, jer nadam se da će možda neko doći. I plašim se da ako ne budem tu, na oglođenoj od vremena klupi, ako slučajno ne dođem, možda ga ne sretnem. Možda ga nikada ne sretnem.
