I tako su prolazili dani. Ništa nije bilo u redu. Svaki dan je bio isti. Ujutro doručujem sa Sarom, koja i dalje ne priča ništa. Odvodim ju u školu, a onda na posao. Tamo je pakao. Nakon posla odlazim kući. Emilija dovede Saru i napravi nam ručak. Ostatak večeri razgovaram sa Sarom i pokušavam izvući bilo kakvu riječ iz nje. Na kraju, legnem u naš krevet, a svaku noć čitam njenu poruku. Pošto ne mogu zaspati odem kod Sare i zaspem pored nje.
Danas me je upravnik fakulteta pozvao na razgovor. Bilo je pitanje trenutka, kada će doći do toga. Samo što nisam počeo ujedati.
Pokucam na vrata njegove kancelarije i, nakon odobrenja za ulazak, otvaram vrata i pogledam ga.
-"Dobar dan. Zvala ste me."
Podiže pogled na mene.
-"Da. Sjedni, molim te. Hoćeš popiti nešto?"
Sjednem preko puta njega.
-"Neću ništa. Hvala Vam."
-"Vidi Aleksa, razumijem da ti je teško. To kroz šta prolaziš nije ni malo jednostavan period. Zašto ne uzmeš odmor? Posveti se kćerkici, vjerujem da si joj potreban."
-"Hvala Vam što brinete. Ali ne mogu biti nigdje drugo. Slobodno vrijeme me ubija. Sara je svakako u školi kada sam ja na poslu, a ono malo vremena između provodi kod bake."
-"Još uvijek nisi pokupio njene stvari iz kancelarije. Znaš da je došla nova profesorka, treba joj prostora. Ako ti je teško da to uradiš zamoli nekoga."
-"Ne brinite, danas ću sve srediti."
-"Ne silim te ni na šta, ali moraš se trgnuti. Studenti su zabrinuti za tebe. Čovječe, kada si se zadnju put pogledao u ogledalo? Izgledaš kao zombi."
-"Izvinite.."
-"Ne trebaš se mene izvinjavati, nego sebi. Mlad si, nije kraj svijeta. Život je tek pred tobom, a ti si ga već zaustavio."
Bio je u pravu, za svaku riječ. Ali jednostavno ne mogu.
-"Aleksa, ko je ovde diplomirao psihologiju? Ti ili ja?"
-"A ja.."
-"Onda? Primjeni ono što znaš na sebi, dok nije kasno. Sad si slobodan."
Klimnem glavom i ustanem.
-"Doviđenja."
Izađem iz njegove kancelarije. Stvarno moram nešto poduzeti. Ne gledajući kuda idem, udarim u nekoga.
-"Izvinite.."
Pogledam u tu osobu. Ne poznajem ju.
-"Nema veze, ni ja nisam gledala ispred sebe. Vi ste sigurno profesor Radović?"
Podignem jednu obrvu i pogledam ju.
-"Da. A ko ste Vi?"
Blago se nasmiješi.
-"Marija Filipović, nova profesorka književnosti."
Vanjina zamjena..
-"Pa drago mi je. Danas ću pokupiti stvari i osloboditi Vam kancelariju."
Duboko udahnem.
-"Treba mi malo snage za to."
-"Ako želite, mogu Vam pomoći. Nije da Vas požurujem, uzmite vremena koliko god Vam treba. I.. žao mi je zbog Vaše žene."
Klimnem glavom i prođem pored nje.
ESTÁS LEYENDO
ONA JE MOJ SPAS
Romance-"Naučila si me da ponovo živim."-Aleksa Radović -"Naučio si me da budem jača."-Marija Filipović Prošlost ostavlja duboke rane. Ožiljke je teško izbrisati. Šta ako ne znamo kako nastaviti dalje? Traume nas progone. Svaki gubitak je težak. Ali da li...
