Ja(ne)želim ugovoreni brak

3.

Crvenkapa
,,A kako bi trebalo da te zovem?"pitao ju je. Bio je zbunjen. Stvarno zbunjen.

,,Ana."

Osećao je kako mu obrazi postaju crveni i bukvalno je mogao čuti otkucaje svog srca,dok ga je Ana gledala kao da je sasvim očigledno da bi trebalo da je zove po imenu. Ova devojka...

Zar ne zna da se dve osobe smatraju bliskima ako se zovu po prvim imenima? Mada njemu ne bi smetalo ako bi ljudi mislili da su bliski.

Pomislio je da je predugo ćutao i brzo zucnuo:

,,M-molim."  Ona je izgledala kao da joj nisam jasan i smoreno je rekla: ,,A.N.A. Tri slova zar je toliko teško?"

Posle toga su malo razgovarali. Izgledalo je da je volela da se šali sa njim,zbog čega se osetio posebno,jer je znao da se ni sa kim ne ophodi tako.

Na kraju razgovora rekao je:
,,Vidimo se onda...Ana?" Na šta se ona nasmešila.
Opet mu je srce zalupalo.

Pa dobiću srčani udar sa ovom devojkom!

Bilo ga je sramota i nijr hteo da ga vidi ovakvog pa se naglo okrenuo i odšetao.

,,Ajde ćao Crvenkapo."

...

Razmisljao je o tom razgovoru ceo put do kuće, pa nije ni primetio kad mu je prišla osoba.

,,Au brate. Ne samo da imaš crvenu kosu i crvene oči,sad ti je još i glava crvena. Ah ta ljubav.Pa bilo je i vreme. Ja sam bre u tvojim godinama imala i po tri-četiri simpatije u isto vreme"

,,Emili mi smo blizanci"duboko je uzdahnuo gledajući tu osobu.

,,Ma šalim se malo. Al kad čes da me upoznaš sa njom."

,,Ne budi dosadna. I ja se jedva srećem sa njom,a moja je verenica, čisto da se zna."

,,Da, tvoja verenica,ali zar nije normalno da je ja upoznam pošto ćemo živećeti pod istim krovom?" upitala ga je ta osoba.

Ova,,osoba" je njegova sestra bliznakinja, Emili . Ima istu kosu i oči kao on. Razlika je što je on viši i lepši,očigledno.

Pritom se čulo otvaranje vrata. Iz njih je provirilo jedno malo stvorenje.

,,Loren,šta radiš ovde?" Emili je pitala malo dete.

To dete je imalo kosu dugačku tik ispod ramena koja je,za razliku od njihove ,bila plava. Pogledao ju je pravo u oči, jedinu stvar koja pokazuje da su porodica,a ona je izbegla pogled i ličilo je kao da je pokušavala da se ne trese.

Eto baš to ne voli kod dece. Što su plašljive kukavice.

Svako dete kad ga samo pogleda, slično reaguje. Jednom je našao malog dečaka u šumi. Bio je izgubljen. Izgledao je kao dete od otprilike devet-deset godima. Imao je crnu kosu i zelene oči. Hteo je da mu pomognem da nadje roditelje. Pa čak  se i nasmejao. Ali kad se nasmejao, počeo je da plače, pa je pozvao nekog kolegu viteza da mu pomogne.

Ne razumem. Plaše me i drhte kad imam normalan izraz lica,a kad se nasmejem počinju da plaču.

Plus je u to vreme imao četrnaest godina. I on je sam bio dete,a plašili su ga se. Zato i ne voli decu i odlučio je da se nikada ne smeje pred njima.

Svima osim Loren,al ni pred njom se ne smeje. Ne zato što je mrzi ili što mu  nije stalo do nje, već zato što nisu uopšte bliski i viđaju se samo u prolazu u hodnicima i u trpezariji.

U skorije vreme je čuo da su roditelji deci pretili,kad ne bi hteli da jedu povrće ili da slušaju,da će ih pojesti strašan vojvoda,kojem je, koliko je dece pojeo, pocrvenela kosa od krvi. Što mu je bilo nejasno. Kakve veze kosa ima sa tim šta jede?

U medjuvremenu Loren je prestala da drhti i pogledala ga pravo u oči.

,,Uh..um sad kad sam prolazila,ču-čula sam da će neko živeti sa nama. Da li je to tačno?" rekla je, mada joj je glas pucao.

,,Da,sa nama će uskoro živeti jedna lepa dama. Ima kosu iste boje kao ti Loren."

Videlo se da je Loren veoma zainteresovana i radoznala.

,,A da li ta-" krenula je da pita ali ju je presekao, oštro rekavši:

,,Loren,prekini. Zašto bi se raspitivala kad ćeš je ionako uskoro upoznati? Vrati se u sobu i igraj se."

Izgledala je malo razočarano, ali je svejedno otišla, ostavljajući mene i Emili u neprijatnoj tišini.

Emili,koja ne može da trpi neprijatnu tišinu, je morala da prokomentariše.

,,Možda si malo prehladnan prema njoj. Ipak, ona je samo dete."

,,Nisam imao lošu nameru."pokušao je  da se odbrani ali njen pogled je bio zastrasujuć.

,,Verovatno si upravu,ali ne znam kako da se ophodim sa decom."

,,Vidi se. Znaš kako? Samo je sledeći put pusti da pita šta želi. I pokušaj da se nasmeješ i zvučiš ljubazno, kao dobar stariji brat."rekla mu je,a on se setio dečaka iz šume.

,,Ali šta ako se rasplače?"pitao je malo tišim glasom, ni sam ne znajući zašto.

,,Valjda neće"rekla je.

,,Uskoro ćeš upoznati moju verenicu."

,,Stvarno?Kad??" Pitala je,pritom zvučeći nekako uzbuđeno.

,,Uskoro ona će- ma znaš šta videćeš za par dana."

I tu su se brat i sestra razdvojili. Bili su zauzeti i svako je otišao na svoju stranu. Svako od njih troje bio je sam. Nisu bili usamljeni zato što su se navikli na takav stil života i smatrali ga normalnim. E da su znali koliko će njihov život da se promeni za tih par dana kada se ubaci još jedna osoba.