Voli me (Možda u sledećem životu sezona 2)

Ko sam ja da joj kvarim srecu

,,Ljubim nju,a ti njega i svakog puta je kraj.."

Njegova ruka je na mojoj podlaktici par sekundi,a meni se čini kao večnost.Ne usudjujem se da podignem glavu i pogledam u te oči tako da nema zurim u pod.Osetim da me odmerava,a znam i sto.Uopšte ne ličim na devojku koja je bila sa njim.Kosu sam skratila do ramena i uradila balejaz,drugačije se čak i sminkam,pre sam često išla ne nasminkana,a sada stalno stavljam tu masku na sebe.Linija mi je skroz zategnuta i svaki atribut dolazi do izražaja,od silne teretane i kik boksa koji me je spasavao da se resim svih emocija.Cak sam i stil oblacenja promenila i to u siroke dukseve i trenerke.Cudno je to kako sam mislila ako kompletno promenim svoj izgled i ne budem vise onakva kakva sam bila sa njim kao da cu ga zaboraviti.Jer svaki put kad sam pogledala sebe na ogledalu setila bih ga se.Pusta moju ruku i konacno progovara.

,,Zasto bezis?"

,,Ne bezim,nego sam se sve dogovorila sa Olivijom pa mogu da krenem."

klimne glavom i pomeri se sa vrata da prodjem,dok odlazim ponovo zacujem njegov glas

,,Zasto si skratila kosu?"

Zastanem,ali se ne okrecem.Jel ovo deo gde treba da kazem,ostala sam bez tebe pa mogu i bez veceg dela kose ili mozda od tuge za tobom kao u mitoloskim pricama,ali preovladava pakost i bez razmisljana izgovaram

,,Mom momku se ovako vise dopada."

Brzo zalupim ulaznim vratima i mahnem Oliviji koja me je jedva primetila od divljenja dekoraciji i ulazim u auto i pocinjem da lupam o volan.Savrseno Sofija kao da nisi dovoljno luda,sad imas i imaginarnog momka.Znam do koje je tacke doslo i zato zovem dobro poznat broj.

,,Doktorka Rajden da li mogu da zakazem termin za sutra sto je pre moguce?"

Mirna ulazim u stan,sutra u 11h imam zakazano kod psihoterapeuta koja me vec duze vreme nije videla.

,,Volim te Sofija."

,,Veceras vrh zgrade,vecera ti i ja."

,,Tebe zelim."

,,Savrsena si"

,,Sofija budi samo moja do kraja zivota."

Ponor se otvara ja upadam i odjednom sve je crno,Nik je sve dalji i dalji dok ga vise ne vidim i dok ne osetim prokletu hladnocu koja se zavlaci u svaki deo mog tela,osecaj samoce bez njega,osecaj umiranja.

Pocinjem da vristim i trzam se iz sna uplakana i preznojana,kosmari su se ponovo vratili.Bacam pogled na sat 02:25 ujutru,ovo znaci samo jedno.Tesko ustajem i otvaram zadnju fioku da se docepam lekova koje vec neko vreme nisam pila,onaj za smirenje i onaj za spavanje.