Prevod

1. prevod - 2022.

Njujorška triologija
Pol Oster

Imala je 30 godina, mogućih 35; prosečne visine i širokih kukova, čak lascivnih, u zavisnosti od toga kako ih posmatrate; tamna kosa, tamne oči, sa pogledom tako nepristupačnim i nejasno zavodljivim. Nosila je crnu haljinu i jarko crveni ruž.
Ona je Kvinu otvorila vrata. Kako je prešao prag i ušao u stan, osetio je prazninu, kao da mu se mozak iznenada ugasio. Želeo je da upije detaljan prizor, ali je to iz nekog razloga bilo izvan njegovih mogućnosti u tom trenutku. Stan se nazirao kao kroz maglu oko njega. Shvatio je da je veliki, bar oko pet ili šest soba, i raskošno namešten, sa raznim umetninama, srebrnim pepeljarama i pažljivo oslikanim, uramljenim slikama na zidu. Bilo je to sve. Samo opšti utisak - iako jeste bio tamo, iako je gledao sve sopstvenim očima.
Sam u prostoriji sedeo je na kauču. Setio se da mu je gospođa Stilman rekla tu da sačeka dok ona ne pronađe svog muža. Nije znao koliko vremena je prošlo. Verovatno ne više od minut ili dva. Mada kako je sunce prodiralo kroz prozor, delovalo je kao da će skoro podne. Ipak, nije mu palo na pamet da pogleda na sat.

***

U sobu je kročio Piter Stilman i seo u crvenu, somotsku fotelju prekoputa Kvina. Nije prozborio ni reč dok je prilazio, niti je primetio Kvinovo prisustvo. Prelazak sa jedne tačke na drugu mu je oduzimao svu pažnju, kao da bi ga nerazmišljanje o onome što radi učinilo nepokretnim. Kvin nikada do sada nije video da se neko kreće na taj način i shvatio je da je ovo isti čovek sa kojim je razgovarao preko telefona. Telo se ponašalo apsolutno isto kao i njegov govor: poput mašine, nestalan, promenljivih sporih i brzih pokreta, krut, a opet izražajan, kao da su komande izmakle kontroli, više ne reagujući na razum koji je čučao iza njih. Kvinu je delovalo kao da Silmanovo telo nije korišćeno dugo vremena i bilo je potrebno da se njegove funkcije iznova nauče, tako da je kretanje postalo svestan proces, svaki pokret bio je sačinjen od više manjih pokreta, što čini rezultat bez spontanog toka. Poput lutke koja pokušava da hoda bez konca.

***

Silman se polako spustio u fotelju i konačno obratio pažnju na gosta. Oči su im se srele, a Kvin se osetio kao da je Stilman postao nevidljiv. Posmatrao ga je kako sedi prekoputa, ali istovremeno je delovao odsutno. Kvinu je palo na pamet da je Stilman možda slep, ali zaključio je kako to vrlo verovatno nije slučaj. Čovek je gledao u njega, proučavajući ga, iako nije pokazivao znake prepoznavanja, njegovo lice je ipak krasilo nešto više od samo praznog pogleda. Kvin nije znao šta da radi. Sedeo je i uzvraćao Stilmanov pogled. Prošlo je dugo vremena.