Prevod

5. prevod - novembar 2023.

U vreme slomljenog srca
Stefani Garber

Upozorenja i znaci

Zvonce ispred radnje radoznalosti znalo je da je smrtnik opasnost po samom načinu na koji je ušao kroz vrata. Zvona imaju odličan sluh, ali ovom malom zvonu nije bila potrebna nikakva veština da primeti grub zveket kitnjastog, džepnog sata na kuku ovog mladića ili grubo struganje njegovih čizama kada je uz neuspeli pokušaj šepurenja samo izgrebao pod Maksimilianovih neobičnosti, radoznalosti i ćudljivosti.
Ovaj mladić će uništiti devojku koja radi unutar prodavnice.
Zvonce je pokušalo da je upozori. Dve sekunde pre nego što je dečak otvorio vrata ono je prodrmalo svoje klatno. Za razliku od većine ljudi ova devojka je odrasla okružena neobičnostima. Samo zvonce ju je smatralo za jednu od radoznalosti takođe, ali nije moglo da odredi kakvu tačno.
Devojka je znala da je većina predmeta nešto više od samog izgleda i da zvona poseduju šesto čulo koje ljudima nedostaje. Na žalost, ova devojka, koja veruje u nadu i bajke i ljubav na prvi pogled, često je pogrešno shvatala zvoncetovu zvonjavu. Danas je zvonce bilo sigurno da je devojka čula njegov upozoravajući zvuk. Međutim, po uzbuđenju koje se čulo u devojčinom glasu dok je pričala sa mladićem izgleda da je rani zvon pre shvatila kao znak moguće sreće nego upozorenja.

Prvi deo

Bajka o Evanđelini Foks

•┈༻♡༺┈•

1.

___________________________________________

Glasnik šapata

Gde će se ljudi slomljenog srca
moliti od danas?

Katlas Najtlinger

Vrata crkve princa srca su nestala. Ofarban crvenom bojom slomljenih srca, nezaboravni ulaz je sinoć jednostavno isčezao iz najposećenije crkve u okrugu hramova. Iza njega ostaje samo neprobojni, mermerni zid. Ulazak u crkvu više nije moguć...

___________________________________________

Evanđelina je gurnula novinski list star dve nedelje u džep svoje cvetne suknje. Vrata na kraju starog sokaka bila su jedva viša od nje same i skrivena iza zarđale metalne rešetke, a ne prekrivena prelepom krvavo crvenom farbom. Ipak, kladila bi se u očevu prodavnicu radoznalosti da su baš to izgubljena vrata.
Ništa drugo u okrugu hramova nije izgledalo ovako neprivlačno. Ovde se svaki ulaz sastojao od izrezbarenih ploča, ukrasnih lukova, staklenih nadstrešnica i pozlaćenih ključaonica. Njen otac je bio vernik, ali je govorio da su ove crkve poput vampira. Nisu bile namenjene bogosluženju, projektovane su da mame i zarobljavaju. Međutim, ova vrata su bila drugačija. Bila su samo gruba drvena daska bez kvake sa oguljenom belom farbom.
Ova vrata nisu želela da budu pronađena.
Ipak, nisu mogla zaista da se sakriju od Evanđeline.
Nazubljen oblik je bio nepogrešiv. Jedna strana je bila kosa oblina, druga reckast presek, zajedno formirajući polovinu slomljenog srca, simbol sudbinskog princa srca.
Konačno.
Kada bi nada bila par krila, Evanđelinina bi se pružala iza nje, željna da ponovo polete. Nakon dve nedelje traganja po gradu Valendi, našla ih je.
Kada je trač list u njenom džepu prvi put objavio da su vrata crkve princa srca nestala, malo ko je zamišljao da je to magija. Bio je to prvi članak skandal časopisa i ljudi su govorili da je deo obmane za prodaju pretplate. Vrata nisu mogla da nestanu sama od sebe.
Evanđelina je verovala da mogu. Njoj priča nije delovala kao smicalica, već kao znak koji joj govori gde da traži ako planira da spasi svoje srce i dečaka kojem je pripadalo.
Možda nije imala prilike da vidi dokaz magije van svih ćudljivosti u radnji radoznalosti njenog oca, ali je verovala da postoji. Njen otac, Maksimilijan, je uvek pričao o magiji kao da je stvarna, a njena majka je rođena na Veličanstvenom severu, gde nije bilo razlike između bajki i istorije. Sve priče se sastoje od istina i laži, govorila bi. Ono što je značajno je način na koji verujemo u njih.
Evanđelina je imala dara kada je reč o verovanju u stvari koje su drugi smatrali mitovima, kao na primer u besmrtne sudbenike.
Otvorila je metalnu rešetku. Pošto na vratima nije bilo kvake, morala je da zaglavi prste u prostor između nazubljene ivice i prljavog kamenog zida.
Vrata su joj uštinula prste, kap krvi je procurela, a ona je mogla da se zakune da je čula njihov glas kako kaže: Da li znaš u šta ćeš zakoračiti? Ishod ovoga mogu biti samo slomljena srca.
Ali Evanđelinino srce je već bilo slomljeno i razumela je rizike. Znala je pravila posete sudbenih crkava:
Uvek obećaj manje nego što možeš da daš, jer sudbenici uvek uzmu više.
Ne sklapaj pogodbe sa više od jednog sudbenika.
Najvažnije, nikada se nemoj zaljubiti u sudbenika.
Postojalo je šesnaest besmrtnih sudbenika, bila su to ljubomorna i posesivna stvorenja. Pre nego što su nestali vekovima ranije, govorilo se da su vladali magijom koja je bila zlonamerna isto koliko je bila i veličanstvena. Nikada nisu prekinuli pogodbe, mada bi često povredili ljude kojima pomažu. Ipak, većina ljudi, čak i oni koji su verovali da su sudbenici mit, u nekom trenutku bi postajali dovoljno očajni da im se pomole.
Evanđelinu su uvek zanimale njihove crkve, ali je znala dovoljno o živahnoj prirodi sudbenika i sudbinskih pogodba da izbegava traganje za njihovim mestima bogosluženja. Do pre dve nedelje, kada je postala jedna od onih beznadežnih ljudi na koje su priče uvek upozoravale.
"Molim vas", šapnula je srcolikim vratima, ispunjavajući glas divljom i istrošenom nadom koja ju je dovde dovela. "Znam da ste lukava, mala stvar, ali dozvolila ste mi da vas nađem. Pustite me unutra."
Poslednji put je povukla drvo.
Ovoga puta, vrata su se otvorila.
Srce joj je tuklo kada je načinila prvi korak. Dok je tragala za nestalim vratima, pročitala je da crkva princa srca ima drugačiju aromu za svakoga ko je poseti. Trebalo bi da miriše kao najveća ljubavna bol osobe.
Ipak, kako je kročila u hladnu katedralu, atmosfera je nije podsetila na Luka. Nije bilo nagoveštaja štavljene kože i vetivera.
Nejasan miris crkve bio je pomalo slatkast i metalan; jabuke i krv.
Žmarci su joj prekrili ruke. To je nije podsećalo na dečaka kog je volela. Izveštaj koji je pročitala mora da je bio pogrešan. Nije se okrenula. Znala je da sudbenici nisu sveci ili spasioci, iako se nadala da princ srca ima više saosećanja od drugih.
Zašla je dublje u katedralu. Sve je bilo iznenađujuće belo. Beli tepsi, bele sveće, bele molitvene klupe od bele hrastovine, bele jasike i ljuštave, bele breze.
Evanđelina je prolazila pored redova neusklađenih, belih klupa. Možda su nekada lepo izgledale, ali sada su većini nedostajale nogare, dok je ostatak imao unakažene jastuke ili su bile napola slomljene.
Slomljene.
Slomljene.
Slomljene.
Nije ni čudo što vrata nisu želela da je puste da uđe. Možda ova crkva nije bila zlokobna, već tužna.
Grubo cepanje je razbilo crkvenu tišinu.
Evanđelina se okrenula i ugušila izdah. Nekoliko redova iza nje, u mračnom ćošku, izgledalo je kao da je jedan mladić u žalosti ili izvodi neku vrstu epitimije. Pramenovi bujne, zlatne kose visili su mu oko lica dok je pognute glave prstima cepao rukave svog bordo mantila.
Srce ju je zabolelo dok ga je gledala. Bila je u iskušenju da ga pita da li mu je potrebna pomoć. Mada, verovatno je odabrao ćošak kako bi ostao neprimetan.
A njoj nije ostalo još mnogo vremena.
Nije bilo satova u crkvi, ali Evanđelina se zaklela da je čula otkucaj druge ruke, koja briše dragocene minute pre Lukovog venčanja.
Požurila je do polukružnog dela crkve, gde su slomljeni redovi klupa nestajali, a blistav mermerni podium se uzdizao pred njom. Platforma je bila netaknuta, obasjana zidom sveća od pčelinjeg voska i okružen sa četiri žljebasta stuba koji čuvaju ogroman kip sudbinskog princa srca.
Potiljak joj se naježio.
Evanđelina je znala kako bi trebalo da izgleda. Špilovi sudbine, koji koriste sudbinske slike da prikažu budućnost, postali su veoma traženi u radnji radoznalosti njenog oca. Karta princa srca predstavljala je neuzvraćenu ljubav i uvek prikazivala sudbenika kao tragično zgodnog, sa živopisno plavim očima i suzama koje su se slagale sa krvlju umazanim uglovima njegovih sumornih usana.
Na ovoj obasjanoj statui nije bilo krvavih suza. Njeno lice je ipak posedovalo nemilosrdnu lepotu, onakvu kakvu bi Evanđelina zamišljala kod poluboga koji ima moć da ubija svojim poljupcima. Prinčeve mermerne usne savijale su se u savršen smešak koji bi trebalo da izgleda hladno, tvrdo i oštro, ali postojao je nagoveštaj mekoće kod njegove neznatno punije donje usne. Pućila se kao smrtonosni poziv.
Prema predanjima, princ srca nije mogao da voli zato što je nekada davno njegovo srce prestalo da kuca. Ponovo bi proradilo samo zbog jedne osobe: njegove jedine i prave ljubavi. Priča se da je njegov poljubac smrtonosan za sve osim za nju, njegovu jedinu slabost, a dok je traži, za sobom ostavlja trag leševa.
Evanđelina nije mogla da zamisli tragičnije postojanje. Ako bi ijedan sudbenik imao saosećanje za njenu situaciju, to bi bio princ srca.
Pogled joj je pao na njegove elegantne, mermerne prste koje su držale bodež veličine njene podlaktice. Sečivo je bilo upereno na dole, prema kamenoj činiji za darove smeštenoj na gorioniku, tačno iznad kruga belih plamenova. Sa strane je bio izrezbaren natpis Krv za molitvu.
Evanđelina je duboko udahnula.
Zbog ovoga je i došla ovde.
Prstom je pritisla vrh sečiva. Oštar mermer joj je probio kožu i krv je padala kap po kap, cvrčeći i šišteći dok je vazduh ispunilo još mirisa metala i slatkoće.
Delom se nadala da će ova cena prizvati neku vrstu magičnog prizora. Da će statua oživeti ili da će glas princa srca ispuniti crkvu, ali ništa se nije ni pomaklo osim plamenova na zidu sveća. Nije mogla čak ni da čuje izmučenog mladića u zadnjem delu crkve. Bili su tu samo ona i kip.
"Dragi prinče", započela je i zastala. Nikada se ranije nije molila sudbeniku i nije želela da pogreši. "Ovde sam zato što su mi roditelji mrtvi".
Evanđelina se zgrčila. Nije trebalo tako da počne.
"Htedoh reći, oba roditelja su mi preminula. Izgubila sam majku pre nekoliko godina. Onda sam izgubila oca prošle sezone. Sada ću izgubiti i dečka kog volim."
"Luk Navaro". Nešto joj je zastalo u grlu kada je spomenula ime i zamislila njegov kriv osmeh. Možda da je bio običniji ili siromašniji ili suroviji ništa se od ovoga ne bi desilo. "Viđali smo se u tajnosti. Trebalo je da budem u žalosti za ocem. Onda, pre malo više od dve nedelje, na dan kada je trebalo da Luk i ja otkrijemo našim porodicama da smo zaljubljeni, moja polusestra, Marisol, je objavila da će se ona i Luk venčati".
Evanđelina se zaustavila i zatvorila oči. Još uvek joj se vrtelo uglavi od ovog dela. Iznenadne prosidbe nisu bile neobične. Marisol je bila lepa i iako je bila povučena, bila je i srdačna. Mnogo srdačnija nego Evanđelinina maćeha, Agnes. Ali Evanđelina nikada nije videla Luka u istoj prostoriji sa Marisol.
"Znam kako ovo zvuči, ali Luk me voli. Verujem da su ga prokleli. Nije razgovarao sa mnom od kako je prosidba najavljena, ne želi čak ni da me vidi. Ne znam kako joj je to uspelo, ali sigurna sam da je ovo delo moje maćehe". Evanđelina zapravo nije imala nikakav dokaz da je Agnes veštica i da je proklela Luka, ali bila je sigurna da je njena maćeha saznala za njenu vezu sa njim i želela je Luka, i titulu koju će jednog dana naslediti, za njenu ćerku.
"Agnes mi je zamerala od kako je otac preminuo. Pokušala sam da pričam sa Marisol u vezi sa Lukom. Za razliku od moje maćehe, mislim da me Marisol nikada ne bi namerno povredila. Ali svaki put kada pokušam da otvorim usta reči ne žele da izađu, kao da su i one proklete ili sam ja prokleta. Zato sam ovde, preklinjem za pomoć. Venčanje je danas i ti moraš da ga zaustaviš".
Evanđelina je otvorila oči.
Beživotna statua se nije promenila. Znala je da se kipovi uglavnom ne pomeraju, ali nije mogla a da ne pomisli kako je nešto trebalo da se desi. "Molim te, znam da razumeš duboku bol. Zaustavi Luka kako se ne bi oženio Marisol. Spasi moje srce od ponovnog slamanja".
"Pa to je bio patetičan govor". Sporo tapšanje je ispratilo trom glas koji se čuo nekoliko stopa dalje.
Evanđelina se okrenula, pobelevši u licu. Nije očekivala njega da vidi, mladića koji je cepao svoju garderobu u zadnjem delu crkve. Bilo je teško poverovati da je ovo ista osoba. Mislila je da je mladić u agoniji, ali mora da je iscepao svoju bol sa sve rukavima svoje jakne, koji su sada u dronjcima visili preko prugaste, crno-bele košulje napola uvučene u njegove pantalone.
Sedeo je na stepeniku postolja, lenjo se naslonivši na jedan od stubova dok su mu se duge, tanke noge pružale ispred njega. Kosa mu je bila zlatna i razbarušena, njegove presvetle plave oči bile su zakrvavljene, a uglovi usana su mu se trzali kao da nije užavao u mnogo čemu, ali je u bolu koji joj je upravo naneo pronašao zadovoljstvo. Delovao je bogato i okrutno i kao da se dosađuje.
"Da li bi želela da ustanem i napravim okret kako bi videla i ostatak mene?", narugao se.
Boja se odmah vratila u Evanđelinine obraze. "U crkvi smo".
"Kakve to veze ima?" Jednim elegantnim pokretom, mladić je posegnuo za džepom svog bordo, iscepanog kaputa, izvukao čisto belu jabuku i zagrizao je. Tamnocrveni sok mu se slivao preko dugačkih, bledih prstiju na drevne, mermerne stepenike.
"Ne radi to!" Evanđelina nije želela da viče. Iako nije bila stidljiva pred strancima, uglavnom je izbegavala svađu sa njima. Ipak, jednostavno nije mogla da joj odoli kada je reč o ovom grubom mladiću. "Zar nemaš nimalo poštovanja?"
"Moliš se besmrtniku koji poljupcima ubija devojke. Stvarno misliš da on zaslužuje neko poštovanje?" Užasan mladić je naglasio svoje reči još jednom zagrizavši jabuku.
Pokušala je da ga ignoriše. Stvarno jeste. Samo, osećala se kao da je neka strašna magija preuzela kontrolu nad njom. Umesto da odmaršira, Evanđelina je zamislila stranca kako uzima njene usne umesto svoje poslastice i ljubi je svojim voćkasto slatkim usnama dok ne umre u njegovim rukama.
Ne. Nije moguće...
"Opet buljiš", preo je.
Evanđelina je odmah skrenula pogled, okrećući se ka mermernoj rezbariji. Nekoliko minuta ranije, njene usne su joj ubrzale otkucaj srca, ali sada je izgledala samo kao obična skulptura. Beživotna u poređenju sa ovim opakim mladićem.
"Lično bih rekao da sam daleko zgodniji." Iznenada se mladić našao pored nje.
Leptirići su zalepršali u Evanđelininom stomaku. Uplašeni. Mahnitim krilima i brzim otkucajima je upozoravajući da ode, da beži. Ali nije mogla da skrene pogled.
Izbliza je bio nesporno privlačan i viši nego što je uvidela. Poklonio joj je pravi osmeh otkrivajući dve rupice na obrazima koje su činile da izgleda više kao anđeo nego đavo. Ali verovala je da bi čak i anđeli trebalo da ga se paze. Mogla je da ga vidi kako pokazuje rupice na obrazima i prevarom krade anđeoska krila samo da bi se kasnije igrao perjem.
"To si ti", šapnula je. "Ti si princ srca".