Prevod

4. prevod - oktobar 2023.

Postajanje
Mišel Obama

Kada sam bila mala težnje su mi bile jednostavne. Želela sam psa. Želela sam kuću sa stepeništem - dva sprata za jednu porodicu. Želela sam, iz nekog razloga, karavan sa četvorim vratima umesto dvovratnog Bika koji je bio ponos i sreća mog oca. Pričala bih ljudima da ću, kada porastem, postati pedijatar. Zašto? Zato što sam uživala u dečijem društvu i ubrzo sam shvatila kako odraslima prija da čuju takav odgovor. O, doktor! Jako dobar izbor! Tih dana sam nosila kikice, davala naredbe svom starijem bratu i uspevala, uvek i bez obzira na sve, da dobijem sve petice u školi. Bila sam ambiciozna, iako nisam sasvim znala koji je moj sopstveni cilj. Sada smatram da je to jedno od najbeskorisnijih pitanja koje čovek može postaviti detetu - Šta želiš da budeš kad porasteš? Kao da je odrastanje konačno. Kao da u jednom trenutku postaneš nešto i to je kraj.
Do sada sam u svom životu bila advokat. Bila sam zamenik predsednika bolnice i direktor neprofitne firme koja pomaže mladima da stvore značajne karijere. Bila sam crna studentkinja radničke klase na skupom koledžu punom belaca. Bila sam jedina žena, jedina Afroamerikanka, u različitim prostorijama. Bila sam mlada, novopečena majka pod stresom, ćerka koju razdire žalost. I sve do skoro, bila sam prva dama Sjedinjenih Američkih Država - nezvaničan posao koji mi je ipak pružio poziciju kakvu nikada ne bih mogla ni da zamislim. Izazivala bi me i ponižavala, uzdizala i ispijala, ponekad sve odjednom. Tek počinjem da shvatam šta se to izdešavalo poslednjih godina. Od momenta kada je moj muž 2006. počeo da priča o izborima za predsednika do hladnog jutra prošle zime kada sam ušla u limuzinu sa Melanijom Tramp, prateći je do inauguracije njenog muža. Bila je to prava vožnja rolerkosterom.
Kada si prva dama, Amerika ti se prikazuje do krajnjih granica. Posećivala sam dobrotvorne događaje u privatnim kućama koje više liče na muzeje, kuće gde ljudi drže kade napravljene od dragulja. Obilazila sam porodice koje su sve izgubile posle uragana Katrine, koje su bile uplakane i zahvalne što imaju frižider i šporet koji su u funkciji. Nailazila sam na ljude koje sam smatrala plitkim i licemernim i druge - učitelje, vojne supružnike i mnoge - čiji su duhovi zadivljujuće duboki i snažni. Upoznala sam i decu - mnogo njih, širom sveta - koji me zasmejavaju i pune nadom, koji blaženo zaborave na moje zvanje u trenutku kada se ukorenimo u prljavštinu bašte.
Nakon neradog stupanja pred javnost smatrali su me za najmoćniju ženu sveta i „ogorčenu crnu ženu". Imala sam želju da pitam svoje klevetnike koji deo te sintagme im je od najvećeg značaja. Da li „ogorčena" ili „crna" ili „žena"? Osmehivala sam se na fotografijama pored ljudi koji su mog muža omalovažavali na nacionalnoj televiziji, ali su ipak želeli uramljenu uspomenu za svoj kamin. Čula sam za močvarne delove interneta gde se dovodi u pitanje sve o meni, do toga da li sam žensko ili muško. Sedeći američki kongresmen je ismevao moju zadnjicu. Bila sam povređena. Bila sam besna. Ali uglavnom sam pokušavala svemu da se smejem.
Toliko toga još uvek ne znam o Americi, o životu, o tome šta budućnost donosi. Ali znam sebe. Moj otac, Frezer, učio me je da budem marljiva, da se često smejem i držim svoju reč. Moja majka, Marijan, mi je pokazala kako da stvaram sopstvena mišljenja i koristim svoj glas. Zajedno, u našem skučenom stanu na južnoj strani Čikaga, pomogli su mi da vidim vrednost naše priče, moje priče, veće priče naše zemlje. Čak i kada nije lepa ili savršena. Čak i kada je stvarnija nego što bi želeo da bude. Tvoja priča je ono što imaš, što ćeš uvek imati. Ona je nešto što poseduješ.