Budi moj spas

Napeta si

Nakon sto je Mateo otisao uzela sam telefon i nazvala Teodoru i Ninu. Jedine dve osobe kojima zaista verujem.
Nakon sto sam im ispricala sve sto se desilo u ovih nekoliko dana zapocele su svoje kritikovanje mene koje je trajalo dva sata.

"Udario te je kolima i mislila si da nam precutis to da ne bi brinule?? Alo devojko za to prijatelji i sluze!", rece Teodora zavrsivsi svoje izlaganje.

Nina je cusne.
"Ma nju nisu udarila kola vec zivotna prilika! Mateo alo jebote! Citala sam njegov intevju prosli mesec. I ladno nisi znala da ima firmu"

Zbunjeno pogledam u nju.
"Luda si. Nista se nece desiti izmedju nas", namrstim se.

Njih dve se pogledaju medjusobno te prebace svoj pogled na mene.

"Ma da, eto tako se ponudio da brine o tebi u njegovom stanu. To nijedan muskarac ne radi", frkne ona.

Teodora me pogleda zbunjeno.
"Razumem kako se osecas. Znamo kroz sta si sve prosla, ali.."

"Nema ali", prekinem je.
"Zeleo je da mi bude prijatelj to je jedino dokle cu ici. Ionako sam ovde kratko, a za to vreme moram smisliti sta dalje", zamisljeno odgovorim te podignem noge na garnituru.

Obgrlim kolena te zabijem glavu na to mesto.

"Umorna sam", kazem tiho.
"Nemam vise snage za nove greske, ponovo prolazenje kroz isti proces i prezivljavanje. Jedva i ovako izdrzavam.."

Njih dve dodju do mene te me cvrsto zagrle.

"Sve ce biti u redu Dea", sapne Nina.

"Da, proci cemo zajedno kroz ovo. Kao i sve do sada..", nadoveze se Teodora.

"Volim vas devojke."

Obrisem suze koje su se skupljale u mojim ocima. Ostale su jos neko vreme. Uspele su da me oraspoloze svojim pricama, sve vreme smo se smejale i na kratko sam zaboravila na proslost.

"Doci cete ponovo?", upitam dok ustajem da ih ispratim.

Pre nego sto dobijem odgovor ugledam Matea na ulaznim vratima.

"O cao devojke", pogleda u njih dve.
"Mateo", rukuje se sa njima i nasmesi.

"Mi smo bas krenule kuci", kaze Teodora dok obuva patike.

"Dodjite nam ponovo sutra. Verujem da ce Andrei prijati drustvo."

"Doci cemo naravno, zar ne Teodora?", iskezi se Nina.

"Ovaj, da naravno. Vidimo se Dea"

"Vidimo se", zagrlim ih obe i ispratim.

Zatvorim ulazna vrata te odem u dnevnu sobu. Mateo se okrene prema meni.
"Dea? To ti je nadimak?"

Klimnem glavom.

"Jesi li se umorila?", upita dok skida sako.

Zbuni me njegovo pitanje.
"To bih ja tebe trebala da pitam. Ipak si bio na poslu.. je l sve u redu sad?", upitam te sednem na krevet, jer sam osetila kako me noge izdaju.

Stvarno jesam umorna. Doktor je rekao da lezim ceo dan.

Mateo klimne glavom.
"Resio sam", odgovori te otkopca prva dva dugmics kosulje kako bi se raskomotio.

Krajickom oka sam gledala u njega sve vreme. Kroz glavu mi prodje Ninina recenica: "Mateo alo jebote"

Ugrizem donju usnu kako bih prikrila svoj smeh.

Kada shvati kako ga gledam dodje do mene te prisloni svoje dlanove ma moja ramena. Zatim sedne iza mene i pocne me lagano masirati praveci kruzne pokrete.
Zbunim se.

"Sta to radis?", tiho upitam.

"Napeta si, opusti se", sapne mi blizu uha i moje telo se najezi.

"Lepo si se provela danas?", upita glasnije.

"Mhm", promrmljam.

"Nisam bio tu da te smaram kako moras da jedes supu ili da moras da odmaras", nasali se i oboje se nasmejemo.

Dodjavola, stvarno dobro masira. Ispustim nekontrolisani izdah te on automatski pojaca stisak.
Posle par trenutaka se odvojim od njega te on zbunjeno pogleda u mene.

"Mislim da cu ici na spavanje. Umorna sam", kazem kako bih se izvukla iz ove cudne situacije.

On klimne glavom.
"Sutra te vozim na kontrolu. Nadamo se dobrim vestima"

"Toliko zelis da me se otarasis?", nasalim se.

"Mislio sam da si ti ta koja ne zeli da bude ovde.."

Pogledam u njega te uzdahnem.
"Stvarno cenim sve ovo sto radis za mene"

Blago se nasmesi.
"Svakako si ovde jos dve nedelje. Dodji, imam jedno iznenadjenje za tebe", izgovori te se zaputi ka stepenicama.

Zbunjeno ga pratim te kada dodje do moje sobe zastane.
"Dodji."

Otvorim vrata. Udjem u prostoriju i tada na krevetu ugledam ogromnog plisanog medveda. Iznenadjemo se okrenem prema njemu.

"Kupio si mi medveda?", izgovorim u neverici.

On se pocese po glavi.
"Da, ovaj.. mislio sam da ces bolje spavati i da se neces osecati toliko usamljeno.. svidja ti se?"

"Mnogo", sapnem te ga pogledam.
"Hvala ti Mateo", promrmljam.

Pozelim da ga zagrlim, ali me moje telo zablokira te tako ostanem stajati u mestu.
On se nasmesi te me blago pomazi po kosi.

"Nema na cemu. Lepo spavaj.. Dea", kaze.

Ostavi vrata blago otvorena. Nasmesim se te se legnem na krevet. Upetljam se izmedju medveda i pokrivaca te ga cvrsto zagrlim i po prvi put posle duzeg vremena osetim neku vrstu mira. Srce mi zalupa jace.

"Samo prijatelji Andrea", opomenem samu sebe pre nego sto utonem u san.