Budi moj spas

18:30 napustena fabrika

MATEO POV

*2 dana kasnije*

Sedim u kancelariji i vec treci sat pokusavam da se skoncentrisem na posao. Situacija sa Borisom ne ide na bolje. I ne, nisam rekao Andrei jer nisam zeleo da brine. Veceras cu joj predloziti da odemo na kratak odmor, samo nas dvoje negde daleko od svih. U medjuvremenu bi se ta situacija trebala smiriti. Barem se nadam. Jos uvek mi nije u potpunosti jasno to oko njegove situacije i odlaganja sudjenja.

Iznervirano uzdahnem i izgubljen u svojim mislila ni ne primetim Nikolasa koji je usao u kancelariju.

"Upali tv Mateo", grubo izgovori.

Podignem obrvu te pogledam u njega.
Dodje do mog stola te uzme daljinski i ukljuci ga.

"Nezvanicke informacije: kako saznajemo od anonimnog izvora Boris Todorovic je jos jutros napustio drzavni zatvor. Cekamo da njegov advokat potvrdi da..."

"Sta?!", viknem te ustanem sa stolice.

"Zasto me Ivan nije obavestio?"

"Siguran sam da ni on nije znao", slegne ramenima Nikolas.

"Andrea..moram brzo da je nazovem", uspaniceno kazem trazeci telefon.

Okrenem broj te je pozovem. Hajde, molim te javi se.  

"Ne javlja se", izgovaram dok uzimam jaknu i kljuceve sa stola.

"Ne mislis valjda da je toliko lud da ponovo ode tamo? Pa zbog toga je i zavrsio u zatvoru", pokusa da me umiri.

"Nikolase to je prvo mesto gde ce otici", iznervirano izgovorim.

Izjurim napolje te  se spustim liftom do parkinga. Uzurbano udjem u kola i isparkiram se.
Izadjem na glavni put i izvucem telefon iz dzepa. Pocnem je zvati, ali bezuspesno.
Dodjavola Andrea javi se!

Osetim kako mi se bes i suze skupljaju u ocima od brige. Zurio sam da sto pre stignem kuci, cak sam prosao i na dva crvena svetla.

Naglo okrenem volan i skrenem u ulicu te uletim u dvoriste. Podignem rucnu i uzurbano izadjem iz kola.
Ulazna vrata su vec bila otvorena.
Ne, nije valjda.
Srce mi je lupalo 100 na sat i mogao sam da cujem otkucaje kako mi odzvanjaju u usima.

Otrcim do njene sobe te je ne nadjem, a zatim je ne nadjem ni u mojoj. Zakoracim u dnevnu i tada me nesto u stomaku zgrci, a srce stegne. Cucnem te primetim tragove krvi na podu i neki papiric.

Drhvatim rukama podignem papiric i otvorim ga.

"Veceras u 19:30. Napustena fabrika, dodji sam inace ce se lose zavrsiti po nju. Bez uplitanja policije"

Na trenutak osetim kako mi se zavrti u glavi. Osecao sam se kao da mi je neko izbio sav vazduh iz pluca i nisam mogao da disem. Ovo je moja krivica, moja je krivica sto je nisam upozorio na vreme.

Sednem na kauc te zabijem glavu u ruke. I sta taj gad dodjavola hoce sad?

Zacujem skripnju ulaznih vrata te za par sekundi u prostoriju zakoraci Nikolas.

"Sta se ovde dogodilo?", upita u neverici.

"Nema je Nikolase. Zakasnio sam", tiho izgovorim.

Uzdahnem te mu pruzim papiric sa porukom.

"I sta ces sad? Sam sigurno neces otici"

"Idem sam. Ne dolazis sa mnom i kraj, nema rasprave"

"Mateo sisao si sa uma. On sigurno ima celu oformljenu bandu tamo, mrtav si cim krocis na to mesto", pokusa da me odvrati od te ideje.

"Ne zanima me! Ako postoji imalo sanse da je spasim uradicu to. Ne zanima me sta ce biti sa mnom", vikali smo jedno na drugo.

"Mateo ne mozes.."

"Mogu i hocu. Idem sam. Nema tebe, nema policije nema nicega. Kraj price", izgovorim te ustanem sa kauca.

"Zelim da budem malo sam"

Krenem da ulazim u svoju sobu, ali zastanem. Uznemireno uzdahnem te se vratim korak nazad i odem do njene sobe.

Otvorim polako vrata i zakoracim unutra. U nozdrve mi se odmah uvuce njen parfem.
Sveze cvece umotano u papir nalazilo se pored vaze.
Uzdahnem tuzno te pridjem i odmotam ga. Isecem krajeve i ubacim ga u vodu.

Legnem na njen krevet koji je i dalje mirisao na nju. Na komodi pored su bile naslagane knjige jedna na drugu. Bila je tako uzbudjena sto ce se vratiti na fakultet.
Dodjavola Mateo i ti i tvoja pamet. Moram ispraviti ovo. Kako znam i umem.