Konačna odluka-Pauzirana ‼️

"1. poglavlje"

Valentina

Nekoliko godina ranije...

Jedino lepo i dobro u ovoj poseti je što sam boravila kod sestre. Nedostajala mi je Lina više nego što sam i mislila da je moguće.

"Mama, slušaš li me?"

Nisam, priznajem. Misli su mi tamo sa njom. Kad god se odvojimo za mene je to udarac. No, to moja mala ne sme da zna, nikada. Prešla sam golemi put otkako sam uspela da izađem iz braka sa njenim ocem. I ovo je jedino posle svega na šta pristajem. Sve, da bi videla oca, da bi provela vreme sa njim, kod onog istog oca kome je politička karijera postala važnija od porodice. Neko bi rekao da smo mu nas dve bile potrebne da bi stvorio lepšu sliku i bilo je tako samo na početku. Kad je dobio bodove, prestale smo da vredimo. Sažaljevala sam se kratko, puštala da prođe vreme i onda sam rekla dosta.

"Izvini srce..."

"Znam da ti ovo teško pada ali biću u redu. Iako je on moj tata, tebe volim najviše na svetu i ma šta neko da kaže to se neće promeniti."

Bože, koliko jakih i ozbiljnih reči u detetu od 13 godina. Mrzim što je morala ranije da odraste.

"Znam dušo. Pokušaj da izvučeš najbolje od ovog putovanja."

"Okej, a tetka i ti pokušajte da se opustite, možda izađete negde i napijete."

Da, dete mi želi dobar provod. Nažalost, sama sebe sam počela da zaboravljam. Za mene je nakon braka prestao život. Lina je bila daleko. Ovaj put pošto je Lea sporazumno otišla dva meseca na raspust kod Darena, sve se posložilo da i ja otputujem.

"Važi mila. Hajde lepo se provedi."

"Mama, ne brini. Zvaću te svakog dana. Samo se ovaj put pobrini za sebe."

"Hoću mila."

Uzdahnula sam gledajući prirodu oko sebe. Srce je htelo da mi iskoči iz grudi, nakon toliko godina hiljadama sam kilometra daleko od nje.

"Volim te, ti si najbolja mama na svetu."

To je najlepša rečenica koju sam ikada čula.

.....................

Planirala sam mirno veče. Možda da pogledamo neki film, sve dok nisam shvatila da Lina nije kod kuće. Poslala sam joj poruku, ništa. Verovatno je opet na nekoj jogi ili pilatesu. Ne znam šta sa njom nije u redu, niti je debela, niti mršava. Oduvek je bila tip top što se fizičkog izgleda tiče. Vežbala je svakog dana kao luda. Zdrav život i tako to. Zato ću nam ja sad naručiti picu ili nešto slično, a Bože ona će se šlogirati. Dok sam kovala planove, oglasio se intefon.

"Da?"

"Izađi odmah. Požuri!"

Zar nema ključ? Zašto me zove da izađem? Otvorim vrata i spustim se niz stepenice preskačući po dve.

"Dobro, šta je sa tobom?"

Otvorim širom vrata i zabezeknem se. Moja sestra stoji, ustvari jedva stoji držeći nekog.

"Šta me gledaš, pomozi mi."

"Šta? Ko je on?"

"Tina, molim te nije vreme za moralne pridike. Vidiš da je povređen."

"Nećemo uvesti nepoznatu osobu u stan. Ako je povređen zašto ga nisi odvela u bolnicu! Još bolje pozvala policiju!!"

Sada sam ga i ja držala ispod ramena i majko moja ala je težak.

"Ne, polizia..."

"Čuješ, bez policije. Hajde brzo dok nas neko ne vidi."

Divno, ma predivno. Zato brinem za svoju ćerku. Ako je imalo povukla na tetku nikada je neću pustiti samu negde da ide. Sva sreća da je stan blizu iako smo mogle bar tri puta da padnemo zajedno sa njim. Ništa nisam mogla da vidim osim da je u prljavoj trenerci sa kapuljačom preko glave.