Konačna odluka-Pauzirana ‼️

"12.poglavlje"

VALENTINA

Povratak u bilo koji oblik realnosti je težak. Povratak kod Line u stan pretežak. Nisam imala velika očekivanja od ovog vikenda. Nisam ni znala šta da očekujem od putovanja u nepoznato.
Dobila sam divan vikend, dobila sam lepo društvo, još lepšu hranu, prirodu i na kraju hladan tuš. Dobila sam Tonijevu istinu. Znala sam da ga nešto muči. Prosto, godine iskustva su iza mene. Potajno sam želela da mi se poveri, ali kada je konačno to uradio nisam znala šta da uradim. Šta da kažem čoveku kome je tako srušen svet? Šta da kažem devojčici koja je bila svedok užasnom činu? Kako da uzmem tu bol, kad je moja najjača bila koliko će moja ćerka vremena da provede sa ocem?! Jesmo se odaljili, jesmo se razveli ali nikada se nismo mrzeli do te mere da fizički povredimo jedno drugo. Zato sam rekla, ne mogu da pojmim. I ne želim.

"Uh, uh, o čemu razmišljaš?"

"Samo o ovom vikendu."

"Zar se nisi lepo provela? Čemu kiselo lice?"

Rekla sam Toniju da ću par dana biti sa Linom. Nakon svega, trebala mi je distanca. Počela sam da osećam i to mnogo. Preplavljivali su me različiti osećaji kad god bih pomislila o njemu. Možda zato što znam da odlazim, da naša nazovi veza nema budućnost, što znam da postoji barijera u vidu godina, možda bi zato trebalo da mi bude lakše. Nije.

"Jesam. Bilo je super."

Odmah po dolasku javio mi je da mora da otputuje. Sledeća trka vozi se u Nemačkoj i jako je važna za njegov dalji razvoj. Eto prostora koji sam tražila.

"Valentina, znaš šta mislim o svemu, ako postoji šansa..."

"Ne Lina. Lea je na prvom mestu, nema šanse da odbacim sve što sam do sada postigla."

"Ne kažem to seko, nego"

"Nemoj. Ovo što imam sa Tonijem je stvarno dobro i ne želim da pokvarim odnos time što ću potencirati nešto što je unapred osuđeno na propast. Nije fer ni prema meni, ni njemu. Pusti to."

I zaista, Lina se povukla. Izlazile smo, šetale. Lea me je zvala više puta i svaki put kao da mi se otcepi komad duše što sam ja ovde a ona tamo. Kao da mi veliki kamen pritiska grudi i guši me jer sam sebi dozvolila ovo uživanje. Možda godine, zadnje godine provedene sa Darenom od mene i jesu napravile ovu neosetljivu i plašljivu ženu. Dođavola i on.

Sutra sam tu. Možda sam ti malo nedostajao?

Možda.

Vidimo se oko 19, dolazim i vodim te kod sebe u stan. Ne planiraj ništa.

Sklopim oči i privučem telefon grudima. Lepo je sanjati. Lepo je prepustiti se. Nekada nismo ni svesni koliku cenu trebamo da platimo za te trenutke sreće.

....................

"Pa ako ovo nije predivna dobrodošlica."

Ležimo iscrpljeni i ispreplitanih udova. Nakon što je Toni došao po mene, dovezli smo se motorom kod njega u stan. Za mene ovo su ogromni koraci. Sebe nisam mogla da zamislim na motoru, a sad? Još sa vrata spopali smo jedno drugo uz konstataciju da možemo jer Serđo nije kod kuće i stan će biti samo celu noć. Ne znam šta mi ovaj dečko radi, prija mi. Ma svi moji ženski delovi pevaju. Osećam se ponovo mlado, lepo, poželjno.

"S obzirom da smo nedostajali jedno drugom mislim da je dobrodošlica adekvatna."

Prelazi mi prstima po leđima, šarajući. Daren je znao nakon seksa da se samo okrene i namesti za spavanje. U početku je bilo maženja ali kako je došla Lea, sve je manje bilo te post-koitalne bliskosti.

"Kakva je bila trka?"

Bože sveti, ne mogu da verujem. Otkada se ja zanimam za moto sport?!

"Dobra, zauzeo sam četvrto mesto."