SPASI SE

Urgentni centar

-Halo, - javlja se Miki, dok nam rukom pokazuje da se utišamo, a meni očima dobacuje i sleže ramenima, nemo mi govori da ne zna ko ga zove.

-Da, ja sam... jeste... Kad?... Jeste li sigurni? - ubledeo je dok je slušao glas sa druge strane, a onda naglo ustao sa stolice i rekao u slušalicu - dolazimo odmah!

Preseklo me je preko stomaka a srce mi se zgrčilo. Predosećaj. Desilo se nešto loše, pretpostavljam dok čekam da Miki prekine vezu i kaže šta se desilo. Napokon...

-Staša. U urgentnom je. Imala je saobraćajnu nezgodu i u teškom je stanju. Izgubila je dosta krvi, potrebni su davaoci...

-Idemo! Ustaju i Radovan i Nevena.

Moj mozak ne prihvata ovu informaciju. Imam osećaj kao da se nešto desilo nekome drugom ali ne mom detetu. Suze mi liju niz obraze ali znam da nemam vremena da se slomim, već uzimam tašnu i krećem za Mikijem i prijateljima.

.

Ispred urgentnog centra je haos. Radovan nas je iskrcao kod samog ulaza, a onda je otišao da traži parking. Mi smo utrčali u zgradu i zaustavili se kod prijema za više informacija. Iako je bila gužva, brzo smo došli na red. 

-Dobro veče, gde se nalazi devojka koja je malo pre dovežena nakon saobraćajne nesreće. - Izgovarati imena u ovakvoj gužvi je nepotrebno. Sestre za pultovima su upoznate sa situacijama, povredama, a ne sa imenima pacijenata. 

-Pre sat vremena je doveženo pet devojaka, i četiri mladića, sa lakšim i težim povredama. Više informacija možete dobiti tamo u levom krilu. Treća vrata sa desne strane. Tu pokucajte.

Zahvalili smo se i otrčali u levo krilo. Miki nas je predvodio. Pokucao je na vrata po uputstvu. 

-Dobro veče. Naša ćerka Staša je doživela udes pre nekih sat vremena. Neko odavde nas je zvao da nas obavesti da je izgubila dosta krvi, da je u kritičnom stanju i da su potrebni davaoci. 

-Sačekajte ispred- reče sestra u plavoj uniformi, pa pogleda u papire na stolu -Rekli ste Staša? - mi klimnusmo glavom potvrdno. Sada će doći neko po vas da vas odvede u transfuziju. 

-Znamo gde je transfuzija, ubaci se Nevena. -Ja sam vam koleginica, radim u porodilištu u Višegradskoj. 

-Super onda, reče sestra u plavom. Znate kuda da idete...

-Ali mi bismo da pre toga saznamo nešto više o našem detetu. 

-Na operaciji je u hirurškom bloku. Prekinuta joj je arterija na nozi i izgubila je dosta krvi. Nešto više ćete moći da saznate tek nakon operacije. A do tada možete otići da date krv. Za nekih petnaestak minuta ste gotovi. 

Tumaram hodnicima i pratim svog muža i prijatelje, kao kroz maglu. Gledam u pacijente po hodnicima, slušam njihove jauke, gledam kako medicinsko osoblje užurbanim koracima prelaze sa jednog kraja na kraj. U glavi mi je čitava buka pomešana i osećam kao da se nalazim u zvučnoj sobi. Bojim se da ću poludeti kada ta opna u glavi popusti. I dalje imam osećaj kao da sam na poslu i da je ovo samo jedan od retkih dana u domu zdravlja kada nastane kolaps. Dešava se, ali baš retko. 

Koračamo ka transfuziji. Miki i Nevena nešto pričaju - ja ne mogu da razaznam reči. 

Stižemo konačno, predstavljamo se, dajemo naše podatke, zdravstvene knjižice i čekamo da nas sestra odvede u prostoriju gde će nam brzinski testirati krv i izmeriti pritisak, kako bi videli ko od nas može da da, a ko ne. Nakon pet mintuta ćemo znati rezultate. Za to vreme, niko ni sa kim ne priča. Miki je očajan, zagnjurio je glavu među dlanove, nalaktio se na kolena. Radovan i Nevena ćute. Nemo nas teše, jer znaju da je svaka reč suvišna. Nema reči koja bi mogla da popravi ovaj trenutak. "Sve će biti dobro!" ponavlja Nevena, a ja se iskreno i duboko u sebi nadam da će biti tačno to što govori. Biće dobro! A šta ako ne bude. Šta ako ne uspeju da je spase. Šta ako ne mogu da zaustave to krvarenje. Šta ako joj odseku nogu da bi je spasili? Kako će prihvatiti takav život? Znam da se nikada neće navići na to. 

I šta je sa Aleksandrom? Nisam ni pitala za njega, niti sam stigla da ga stvarno upoznam. Staša nije praktikovala da me upoznaje sa svojim momcima, osim sa onim sa kim bi već bila duže. Nije da je ona stalno menjala momke, već je sa nepunih osamnaest godina shvatila koliko su te njihove veze klinačke i neozbiljne. 

Sa Aleksandrom se često viđala u poslednje vreme. Dolazio je po nju kolima skoro svakog dana, i to je ono što mi se baš i nije dopadalo. Tek što je položio i uzeo dozvolu za auto, već ne izlazi iz njega. Sa druge strane, nisam želela da dramim i paničim, izmišljam kojekakve scenarije, pa sam je puštala. Ovo je drugačije vreme od onog našeg, opominjala sam sebe i puštala je. Izgleda da sam tako i napravila ovu grešku. Nije trebalo da je puštam da se voza sa nekim ko je tek položio. 

I tako sam kinjila sebe za sve što se desilo. Moja je krivica što sam je pustila. Ja sam kriva što joj nisam zabranila... a kako sam mogla da znam da će se ovo desiti. Što kažu, da čovek zna kada će pasti, seo bi. Ali od sudbine ne može da se pobegne. U međuvremenu su stigli rezultati i svima je krv bila dobra za davanje osim moje. Šta to meni fali? Pitala sam se... 

-Gospođo, ne bi bilo loše da što pre odradite još neke analize. Osim što ste malokrvni, imate i povišen krvni pritisak. Može biti da je zbog stresa i situacije u kojoj se nalazite. Ali, svakako malokrvnost nema veze sa stresom, trebalo bi da to proverite. 

-Hoću, rekla sam iako sam znala da od te provere nema ništa. Ne pamtim kada sam poslednji put bila kod lekara, niti mi pada na pamet da idem. Sama se lečim po potrebi, ne mogu da se vučem po ordinacijama. Iako smo kolege i mogla bih da iskoristim neku protekciju, muka mi je od ovog zdravstvenog sistema u kome smo. Više nema dobrog stručnog kadra. Diplome se kupuju, završavaju neke večernje škole za par meseci. I koga ta sutra da leči kada je završila medicinsku školu a venu ne ume da napipa i izvadi krv. Plašim se ovog vremena što dolazi. Sve sami masteri, fakulteti i visoke škole, a znanja nigde. Niti prakse. I što je još bolje, ni ne zanima ih da nauče. Eto zašto ja, zdravstveni radnik, bežim od lekara. Postoji par u koje bih mogla da se zakunem, mogla bih da garantujem, a ostalo... ni prošlo pored medicinskog fakulteta nije. Prekvalifikovali se - Metalostrugari i konobari... Mogla bih da odradim krvnu sliku, to bi bilo lako. I čisto da stavim holter da propratim krvni pritisak. To bih mogla sebi da završim...ako se setim. 

Otišla sam sama pred operacionu salu i sela ispred na stolicu da sačekam informacije. 

Nemir me je izjedao. Neizvesnost me je ubijala. Zavukla sam lice u dlanove i konačno briznula u plač. Za sve sam ja kriva, a sada, svi joj sem mene pomažu. Svi će dati krv osim mene. Ja sam beskorisna. 

Ne znam koliko sam tako sedela i plakala, činilo mi se kao da je prošla večnost kada je doktor izašao iz operacione sale i rekao:

-Za Stašu Marković? 

Ustali smo svo četvoro iako ja nisam ni primetila kada su oni došli. Možda sam bila zadremala. Sat je pokazivao pola 4 ujutru. 

-Mi smo- rekosmo u glas.

-Kako je ona doktore? upitala sam.

-Van životne je opasnosti. Krvarenje smo zaustavili, arteriju smo zatvorili i pokidane nerve oko rane u većini sastavili. Biće joj potreban duži oporavak, moguće još neka operacija, ali spasili smo je i nije životno ugrožena. 

-A dečko koji je bio sa njom?

-Koji dečko?

-Pa njen dečko, pitala sam zbunjeno.

-Koliko znam ona je bila sama u vozilu. Ona je bila na mestu vozača.

Zinula sam od šoka i samo pogledala u Mikija. Ništa mi nije jasno. Pa ona nije ni počela da vozi časove. 

-O tim stvarima je najbolje da popričate sa policijom koja je izvršila uviđaj pa ćete dobiti potrebne informacije. -reče doktor i okrenu se na prstima.

-Hvala vam doktore- reče Radovan, pošto smo Miki i ja potpuno zanemeli.

-Hajde da potražimo policiju... - predloži Nevena i mi poslušno krenusmo za njom.