Udata do ponedeljka

Dvadeset prvo poglavlje

Ceo medeni mesec su jeli, pili i vodili ljubav kao dvoje napaljenih tinejdžera. Karter bi rado tako nastavio, ali, nažalost, njihov boravak na ostrvu se bližio kraju.

Sedeli su pod vedrim havajskim nebom okruženi bakljama od bambusa i hula plesačicama, koje su uvijale bokovima u ritmu bubnjeva. Karter i Elajza su uživali pijuckajući slatkaste koktele i aplaudirali plesačicama po završetku plesne tačke.

„Šteta što sutra odlazimo", rekla je Elajza i namestila se udobnije u njegovom zagrljaju.

„Isto to sam i ja pomislio."

„Bilo bi divno kad bismo mogli zauvek da ostanemo ovde. Nema loših momaka, telefona i pasa koji uništavaju skupe cipele."

Poslednji o kome bi sad razmišljao bio je čovek koji je unesrećio Elajzu. Ipak, njena rečenica vratila ga je u surovu stvarnost. Oženio se njom da bi je zaštitio od tog monstruma, ali šta ako ne bude uspeo?

O Bože, koliko je mrzeo i samu pomisao na to. Pogled mu je odlutao prema dvojici telohranitelja koji su sve vreme bili u njihovoj blizini.

Šta ako lična zaštita nije dovoljna?

Poljubio ju je u teme i zagledao se u plamen vatre koja je gorela nasred luaua. (Havajska tradicionalna fešta s plesom, jelom i pićem.) „Sa mnom si bezbedna."

Okrenula se i počela da kruži prstom po njegovoj nozi. „Znam da jesam. Ali, šta ako se nešto..." 

Trgnuo se na ono što je naumila da izgovori. „Neće! Ništa loše ti se neće dogoditi!"

Približila mu se i nežno ga poljubila. Kad se odvojila od njega, stavila mu je svoj prst preko usana. „Ako mi se nešto i dogodi... to nije tvoja krivica."

U tom trenutku, pred očima mu se ukazala slika njenog beživotnog tela i umalo da mu je pozlilo od tog prizora. Stegnuo je vilicu i oterao tu jezivu sliku iz glave. „Neću dozvoliti da ti se išta desi. Nemoj tako da misliš. I nemoj tako da govoriš." Elajza se namrštila na njegov naredbodavni ton. Njoj nešto narediti bilo je isto što i mahnuti biku crvenom maramom pred očima. „Molim te, nemoj, Elajza", dodao je nežno.

Usne su joj se razvukle u pomirljiv smešak. „U redu. Neću, kad me tako lepo moliš."

Kad su te noći vodili ljubav, nije postojao nijedan milimetar njenog tela koji Karter nije poljubio i kom se nije divio. Pošto je posle zaspala u njegovom zagrljaju, dugo je ostao budan razmišljajući o njenim rečima. Moraće da preduzme sve što je u njegovoj moći da otkloni tu užasnu pretnju iz njenog života. Da bi uspeo u tome, moraće da sazna sve moguće detalje o tom Rikardu Sančezu. Sutrašnji dan započeće letom ka kući, posle čega treba da obavi dva konferencijska poziva, s ocem i sa svojim najboljim prijateljem.

***

„Izgledaš kao da si se ponovo rodila", rekla joj je Gven nekoliko trenutaka pošto je Elajza ušla u svoju kuću u Tarzani.

„Havaji su prelepi."

„Ima tu još nečeg."

Zod joj je onjušio ruku u znak pozdrava. „Kako si ti, čupavi? Jesi li mi pojeo još koju cipelu?"

„Prestani da se igraš s tim psom i pričaj mi kako ti je bilo. Ne pamtim kad sam poslednji put vodila ljubav i hoću sve da čujem. Nemoj ništa da izostaviš", rekla joj je Gven i povukla je za rukav da sedne pored nje na kauč.

Ta mala bogata plavušica bila je sinonim za kontradiktornost. Čas se ponašala kao opatica iz najstrožeg britanskog samostana, čas kao grešna bezbožnica. Elajzi se baš to dopadalo kod nje.

Elajza je spustila tašnu na kauč i izula cipele, ali pre nego što je započela priču o svom medenom mesecu, Zod je zalajao.

„Ja sam", začuo se dubok Samantin glas pred ulaznim vratima.