Udata do ponedeljka

Dvadeset šesto poglavlje

Prema podacima sa skenera na Raselovom stolu, koji je sada radio na akumulator, nestanak struje prouzrokovala je havarija na transformatoru udaljenom nekoliko kvartova od Karterove kuće. Budući da se rezervni akumulator već skoro ispraznio, bilo je sasvim izvesno da će do dolaska struje morati neko vreme da provedu u mraku.

Pit, njen drugi čuvar, rekao je: „Nisam srećan što nemamo drugi oblik napajanja. Ako se ovaj akumulator uskoro isprazni, bićemo kao slepci bez nadzornih kamera, i onda smo stvarno nagrabusili. Idem do kancelarije da donesem drugi pre nego što ovaj crkne."

Budući da su zbog nestanka struje i Zodova specijalna vratanca prestala da rade, Elajza je morala lično da ga izvodi napolje da obavi nuždu. To joj nije smetalo. Smetali su joj užasni vetar i suv vazduh. Razmišljala je da počne da pregleda pisma ne bi li među njima pronašla najbolje kandidate za svoju malu kampanju, ali bilo joj je teško da se koncentriše u grobnoj tišini. Mada joj je ranije smetalo zujanje frižidera i ćurlikanje radio-stanice sa sprata, sada su joj ti zvuci nedostajali.

Nežna svetlost sveće koja je treperila na zidovima njene spavaće sobe obojila je ceo prostor toplinom.

Nedostajao joj je muž. Ova tama i svetlost sveće bili bi mnogo romantičniji da je on uz nju, a ne Zod. Pre nego što se uvukla u krevet da pročita drugu knjigu istog autora na koju je mesecima čekala, proverila je da li su vrata spavaće sobe dovoljno odškrinuta da Zod može da izađe i obavi nuždu pre nego što se sklupča pored nje. Ponadala se da autor nije bio inspirisan da već na prvim stranicama opiše neku strasnu ljubavnu scenu.To joj ne bi prijalo u ovoj mračnoj, usamljenoj noći.

***

Pet minuta pre nego što se oglasilo poslednje zvono za povratak u zatvorske ćelije, Hari je sedeo leđima naslonjen na zid pretvarajući se da čita knjigu. Jedan zatvorenik po imenu Majkl, ili možda Mičel, zastao je nakratko pored njega, pogledao ga u oči, ispustio neku cedulju na pod i nastavio dalje. Hari se sagnuo, podigao papir i sakrio ga između stranica knjige. Pre nego što je otvorio knjigu na mestu gde se nalazila cedulja, Hari se nekoliko puta osvrnuo oko sebe da proveri da li ga neko posmatra. Na zgužvanom papiru je pisalo: Unajmio je ubicu. Nadam se da se tvoje dete neće naći u toj unakrsnoj paljbi.

Hari se prestravio. Predugo je čekao.

***

Umirujući zvuk uključivanja i isključivanja grejalice je konačno zauzdao Karterove uskomešane misli. Mora da je zadremao samo trenutak pre nego što ga je zaglušujuća zvonjava hotelskog telefona izbacila iz kreveta kao grom iz vedrog neba. Pa, ipak, podigao je slušalicu tek posle treće zvonjave.

,,Halo?"

„Kartere?" Bio je to njegov otac.

„Hej, tata, zdravo. Otkud ti?" Karter se uspravio u krevetu i uključio lampu na noćnom stočiću. „Da li je sve u redu?"

„Spavao si?"

Karter je bacio pogled na ekran svog mobilnog telefona - 23.23. Da, jesam spavao. „Sad sam budan. Šta se desilo?"

Keš je oklevao.

U Karterovoj glavi oglasile su se sirene uzbune.

„Tata?"

„Upravo sam se čuo s dobrim prijateljem iz San Kventina."

Elajza!

„Šta se desilo?"

„Bilo je nekih nereda večeras i informacije su procurile."

„Kakve informacije, tata?", upitao ga je Karter i svukao pokrivač sa sebe, sad već potpuno budan.