Udata do ponedeljka

Dvadeset treće poglavlje

Karter je pojeo svoj file i zalio ga čašom vode. Elajza je sedela do njega i šarmirala njihove domaćine. Maks i Sali sedeli su za obližnjim stolom, Blejk i Samanta za stolom do njihovog. Preko tri stotine gostiju upravo je završilo svoju večeru koja ih je koštala od pet do petnaest hiljada po tanjiru. Tako nešto može se doživeti samo u Holivudu. Svi ti ljudi će taj trošak odbiti od poreza, dok će neki čak uspeti i da profitiraju, budući da je prisustvo na ovakvim večerama obezbeđivalo glasove na izborima i plaćalo reklame. Sve to su domaćini predvideli i znali. Međutim, ono što nisu znali bilo je to da će Karter i Elajza iskoristiti ovu priliku da demonstriraju efikasnost ljudi koji su brinuli za Elajzinu bezbednost.

Džej se provukao između stolova i prišao Karteru. „Jeste li spremni?", šapnuo mu je na uho.

Karter je pogledao u Elajzu, na šta je ona samo klimnula glavom i odložila svoju salvetu na sto.

Tom i Merilin su ih poveli do govornice na maloj bini. Iza njih su išli Maks i Sali, a za njima Samanta i Blejk.

Karter je klimnuo glavom Nilu, koji je nešto rekao u mikrofončić zakačen na njegove slušalice. U tom trenutku, Din i Džejms su ustali od svojih stolova na suprotnim krajevima prostorije.

Salom se razlegao žagor kada su Tom i Merilin stali na binu da najave svoje počasne goste.

Večeri je prisustvovalo nekoliko novinara i dve televizijske ekipe. Mada nisu snimali uživo, to nije značilo da Karterov govor neće biti emitovan. Bilo je trenutaka kada je Karteru bio potreban Džej da mu pomogne oko govora, ali ovo nije jedan od njih.

„Zahvaljujem svima što ste se odazvali našem pozivu", započeo je Tom. „Vaši velikodušni prilozi kampanji gospodina Bilingsa mnogo će mu pomoći da pobedi na ovim izborima."

Dvoranom se prolomio snažan aplauz. Osetivši da Elajza pokušava da izvuče ruku iz njegove kako bi mu i ona aplaudirala, Karter ju je zadržao u svojoj, prineo je usnama i nežno je poljubio. Sevnuo je bar jedan blic koji je ovekovečio njegov gest. To što je Elajza prelazila palcem preko njegove nadlanice bio je jedini vidljivi znak njene nervoze. Dobro podnosi pritisak, zaključio je. Samo mu nije bilo drago što je morala da bude toliko snažna.

Tom je nastavio još malo da se šali na račun skupocenog menija i time izazvao smeh nekoliko prisutnih, zatim je predao mikrofon Karteru. Gosti su ostali na svojim mestima, željno iščekujući da čuju šta će Karter reći.

„Pre svega, želim da zahvalim Tomu i Merilin na ovoj predivnoj večeri."

Publika je ponovo aplaudirala.

„Mada sam imao veoma gust raspored u proteklih nekoliko nedelja, uvek mi je drago kada na neki događaj mogu da stignem automobilom, a ne avionom."

„Dug je put iz Sakramenta!", doviknuo je neko.

Karter se nasmejao i klimnuo glavom. „Jeste. Ali da bih napravio neke pozitivne promene u ovoj državi, nije mi teško da doputujem gde god da je potrebno. Mnogo naših radnih mesta - vaših radnih mesta - premešteno je u druge države. Krajnje je vreme da pobedimo birokratiju i vratimo ih ovamo."

Zastao je da sačeka kraj aplauza.

„Nije poenta zarađivati za hleb u drugim državama. Južna Kalifornija treba da obezbedi dovoljno posla za sve. Zamislite kada biste svi vi, elita Kalifornije, otišli iz Holivuda: ova država mogla bi da se pozdravi sa zaradom od turizma. Naši nacionalni parkovi spadaju među najlepše u svetu, a mi ih ipak zatvaramo zbog nedostatka novca za njihovo održavanje. A novca nema zato što se državni prihodi troše na filmove i serije koji se snimaju negde drugde."

U sali se čuo žagor podrške.

„Dobro razumem naše probleme i, ako postanem guverner ove države, učiniću sve što budem mogao da vratim naša radna mesta ovde, gde im je mesto."