Senka Crnog meseca (Završena) - II Knjiga

23. Ta strašna noć boje krvi

✵Atalanta✵

Blistavi zraci svetlosti, obasjavali su balkon na kome sam stajala, dok je razdragani vetar milovao moju divlju kosu boje plamena i krvi. Čarobni miris Belih rada dolazio je do mene i opuštao moje telo, nakratko sam zatvorila oči dopustivši čulima da upiju što više tih divnih mirisa. Iz uživanja, izvukao me je jedan dobro poznati glas.

„Moja Boginjo", okrenula sam se i ugledala devojku svilene crne kose kao noć, i očiju plavih kao nemirni talasi okeana, gledala me je njima uz blagi osmeh na svom licu.

„Oh, Karen... Izvini, nisam primetila kada si ušla. Šta se dešava?"

„Vaši roditelji Vas pozivaju da im se pridružite u Sali za obedovanje. Doručak je postavljen, Heda je napravila najukusnije palačinke sa medom koje možete da zamislite, moja Boginjo", reče ona uz maleni naklon, na koji sam ja neprimetno prevrnula svojim očima boje smaragda.

Zašto mi se klanja? Već sam joj sto put rekla da to ne radi, ali ona je uporna. Verovatno zato što su moji roditelji vladari ovog sveta, što mene čini budućom vladarom, pa želi da ispadne ljubazna. Ali, njoj, Hedi i Haldoru sam uvek govorila da ne trebaju meni da se klanjaju. Oni su mi prijatelji, pogotovu kada Orelina, Vidarna i Nazaria imaju neke obavezen pa ne mogu da budu sa mnom, oni mi prave društvo. Polako sam prišla Karen i stavila joj ruku na rame.

„Karen, ne moraš mi se klanjati. Mi smo prijateljice, a prijateljstvo se ne zasniva na tome da jedna osoba mora da se klanja drugoj. Ako ćeš se ti već meni klanjati..."

Uzela sam krajeve svoje haljine među prste, dok me je Karen zbunjeno gledala. Zatim sam savila kolena u zglobovima i poklonila joj se, što je moju prijateljicu nateralo na smeh. Moram priznati da je ovaj moj čin, i mene naterao na glasan smeh. Zatim sam je povukla za ruku i izašla sa njom iz sobe, ubrzanim koracima dok su moje visoke potpetice lomile tišinu.

„Hajde, idemo da jedemo Karen!"

* * *

Veliki luster obložen kristalima visio je iznad trpezarijskog stola na kome je bila postavljena raznovrsna hrana. Posluga je plesala oko stola, postavljala je tanjire sa novom, veoma ukusnom hranom koju je spremila naša kuvarica Otorina. U mirnu smo jeli naše obroke. Za stolom sedeli su moji ujaci, Ransus i Logius, kao i njihove supruge Cornella i Philadonna. Odmah pored njih sedele su moje dve voljene sestre, Vidarna i Orelina koje su u miru obedovale svoja jela. Karen, kao i ostali Anđeli, poput mog telohranitelja Luisa, i mojih prijatelja Hede i Haldora, takođe su prisustvovali deguastiranju ukusnih obroka koji su se nalazili na stolu.
Ja nisam mnogo jela, iako se krčenje mojih creva čulo do kraja trpezarije. Pospano sam držala oči otvorene, glava bi mi stalno klonula, te sam morala da je držim rukom kako ne bi pala. Moji kapci stalno su se spuštali preko mojih očiju. Iznenada, jak tresak ruke o sto, trgnuo me je i oterao moju sanjivost. Podigla sam glavi i uvidela da me moj otac namršteno posmatra.

„Atalanta!", strogo je započeo. „Šta se dešava sa tobom? Kakvo je to ponašanje za stolom? Zar se tako ponaša jedna Princeza Bogova i Anđela?"

„Orsone...", moja majka je pokušala da ga smiri svojim toplom glasom, uputila mu je pogled pun nežnosti i topline.

„Izvini oče... Samo, umorna sam, ne mogu noću da spavam. Vežbam neke jako moćne čini sa Vidarnom", molićevim pogledom sad dala znak Vidarni da mi uskoči u pomoć. Ne želim da moji roditelji saznaju gde ustavi odlazim kada noć padne na Caelumu.

„Tako je Vaša Visosti, Atalanta i ja vežbamo jedne izuzetno moćne čini. Nazaria nas uči tim činima. Jel tako, Nazaria?"

„Tako je Moćni Bogovi", započela je Nazaria da laže zajedno sa nama, a onda nas je obe prostreljala pogledom svojih crnih kugli. „Učim ih veoma moćnim činima. Zato su umorne, te čini zahtevaju energiju. Mislile smo danas da vežbamo čaroliju u Sali za vežbanje."