Senka Crnog meseca (Završena) - II Knjiga

10. Tama ubija život

„Možemo li da porazgovaramo, Aleura?", upitao je on, iz njegovog glasa prolivale su se dve emocije - jedna je bila ljubav, a druga ljubomora.

„Naravno da možemo, Herose", zbunjene reči su izlazile iz nje. „O, čemu želiš da pričamo?"

„Da li bi smo mogli da pričamo negde privatnije, da nas Elion ne čuje?", reče on streljajući Eliona pogledom, iz njegovih očiju letele su iglice leda i besa.

„Naravno", zbunjeno reče ona, a onda se okrenula prema Elionu. „Sačekaj me ovde, odmah se vraćam", zatim je krenula da prati Herosove tihe korake.

Nije znala šta da očekuje od razgovora sa njim, prošli razgovor se završio prilično gadno, šta li će tek ovaj nositi? Srce joj je nekontrolisano brzo lupalo, dok je mala doza straha krenula imati negativno dejstvo na njeno telo. Tišina je bila veoma bučna za Aleurionu, te je ona odlučila da je prelomi razgovorom.

„Gde idemo?"

No, uprkos njenim nadanjima, nije dobila odgovor od Herosa, što ju je zbunilo. Heros joj je uvek odgovarao na pitanja. Tada joj je kroz glavu prošla slika sećanja na trenutak kada su Herosove oči postale mračne poput ponoćnog neba, a on ju je tada iznenada napao. Šta ako se to ponovo desi? Prošli put su tu bili Elion i Evelina da smire situaciju. Sada se Lina nalazi na tribinama namenjenim kraljevskoj porodici, sigurno neće čuti njen poziv u pomoć, ako se tama ponovo uvuče u Herosov um i on je napadne. Heros je došao do jednih vrata, a potom ih polako otvorio, Aleura je isprva mislila da je vodi su svoje odaje, ali sada joj je bilo jasno da je pogrešila. Ušla je u odaje, a on je zatvorio vrata za njom. Brzim pogledom je prešla preko zidova. Veliki krevet ukrašen prekrivačem maslinasto zelene boje sa velikim brojem plišanih jastuka stajao se odmah pored vrata, prekoputa njega nalazili su se veliki stakleni prozori i vrata koja vode na balkon. Sa leve strane od prozora, stajala su vrata koja su vodila do kupatila, a pored njih veliki drveni kovčeg i police sa raznim stvarima i prašnjavim knjigama. Na suprotnom kraju stajao je radni sto, nekoliko velikih ormara prepunih kraljevske garderobe, kako je Aleura zaključila. Ona je imala priliku da sinoć vidi Elionovu sobu, a sada ima priliku da vidi Herosovu. Kako li tek izgleda Panteina soba? Da li se nalazi u onoj odaji koja je bila namenjena za mene?, misao joj je protekla kroz glavu, a onda je Herosov glas vrati u realnost.

„Sedi, slobodno", reče on i pokaza joj rukom na garnituru koja je stajala kod kreveta.

Aleuriona je sela na nju i prekrstila noge. Heros je ostao da stoji.

„Da li si žedna?"

„Nisam. Želim da znaš o čemu želiš da pričamo? Kao i šta ti se desilo onog dana... onog prvog dana turnira? Kada su ti oči postale tamne poput noći i kada si me napao, osetila sam veoma negativnu energiju kako dopire iz tebe. Šta je to bilo, Herose?"

Heros je izdahnuo, a onda čvrsto skupio svoju ruku u pesnicu. Znao je šta se desilo, iako se nije sećao šta je tačno uradio, znao je samo da je tama ponovo ušla u njegov um, što se veoma dugo nije desilo. Povratak tame u njegov um ga je plašio, plašio se da ne povredi osobu koju je voleo, plašio se da Aleuriona ne završi isto kao ona. Srce mu ja glasno lupalo, dok se prisećao njenog raskasapljenog tela u velikoj lokvi krvi. Dan kada su ih Demoni napali i oduzeli nju od njega, ostaće mu zauvek u sećanju, a teret koji je počivao na grudima, ono znanje da nije uspeo da je spase od njih, bio je težak poput stene. Nije znao da li da joj kaže šta se dešava sa njim, plašio se da Aleura ne nastrada zbog njega. Tatianna je mrtva zbog tebe, mogao si da je spasiš, a nisi! Šta ćeš da radiš ako Demoni budu ubili Aleurionu?! Hoćeš li tada da gledaš kako demon zaruje kandže u njeno nevino telo, kao što je to uradio sa Tatianninim?!, vikali su unutrašnji demoni u njegovom umu, a sitne kapi suza proliše se iz njegovih nebeskih očiju. Aleura je primetila kapljice suza kako kvase njegove obraze, ona brzo stavi ruku na njegov obraz, dok je strastveni pogled njenih smaragdnih očiju, bio prikovan za njegova plava jezera. Heros je pokušavao da obuzda osećanja koja samo što nisu izbila na površinu, pokušavao je da ih drži zakopane duboko u sebi, ali emocije su uporno pokušavale da izađu iz njega. Bile su jake, brana koji je sagradio da bi ih sprečio da pobegnu se srušila, i on je spustio svoje usne na Aleurine. Vrela krv jurnu joj niz obraze, srce joj je divlje tuklo, a njena osećanja gajena prema obojici brata, krenula su da se muđusobno bore. Koliko god da je želela da se udalji od Herosa, da ga odgurne od sebe i istrči iz ove sobe bez okretanja, nešto u njoj probudilo je želju za ukusov njegovih usana. Zatvorila je oči i prepustila se trenutku, uplela je svoje prste u njegovu kosu, dok su Herosovi prsti klizili niz njena leđa i padali sve do njenih kukova. Odjednom, Aleura se odvojila malo od njega, kako bi mogla da udahne izgubljeni vazduh, i tada je ugledala tamu u Herosovim očima. Uplašila se i naglo odmakla od njega, Herosove oči bile su crne poput ponora, a iz njih se širila tama koja je pretila da ga proguta. Nije bila dobra ideja što sam dolazila ovamo, pomisli Aleuriona kroz suze, a zatim se naglo okrene i istrča iz njegove odaje. Herosov um se naglo osvestio čim je čuo njene ubrzane korake, koji su bežali iz njegove sobe, shvatio je šta je uradio i odmah je krenuo za njom. Aleurino srce je uplašeno lupalo, dok su joj se hladne i slane suze straha slivale niz lice. Heros je trčao za njom i vikao njeno lažno ime, jer je prolazio pored vlastele koja nije smela znati ko je Aleuriona zaista.

„Othelia?! Othelia, vrati se!"

Nije imao drugog izbora, morao je da upotrebu svoju zabranjenu moć. Zatvorio je oči, a crna energija ga je potpuno opkolila i on se našao ispred Aleurione. Njene zelene oči zbunjeno su gledale u njega, tražeći objašnjene za ono što se upravo dogodilo, ta boja kojom je zračila Herosova magija je bila crna, a u njoj se osećala negativna energija od koje se Aleura naježila. Okrenula se na pete sa namerom da pobegne, no Heros ju je zgrabio za ruku.

„Puste me!", zajeca ona uznemirena onim što je videla i osetila.

„Othelia, molim te da me saslušaš. Molim te."

„Zašto bih te uopšte slušala?! Herose, videla sam tamu u tvojim očima, TAMU!! Znaš li šta to uopšte znači?! Tamu imaju Demoni, to znači da si ti Demon, zar ne?! Odgovori mi!"

„Ja nisam Demon, Othelia! Ja sam običan čarobnjak, uveravam te u to! Ja sam čarobnjak iz kraljevske linije Erolos, a ne nekakav Demon! To što si videla....", njegove grudi su se ubrzano podizale i spuštale, dok je vatra besa pomahnitalo buktila u njemu, a ona je uporno pokušavao da je ugasi, mada nije imao nekog preteranog uspeha u tome. On se okrenuo, a onda pesnicom udari par puta o kameni zid, na njegovim zglobovima koža je pucala, a ljuta krv je klizila niz njegove povređene šake. On duboko udahnu da se pribere, pa se okrenu prema Aleuri i nastavi. „Ja nisam Demon, ja sam čarobnjak. Ne znam šta mi se to dešava sa telom, ponekad me tama obuzme i kontroliše, sa tim imam problem od rođenja. Ja... ja sam običan čarobnjak iz Erolos kraljevske linije. Ja sam Princ Heros Erolos, potičem iz najjače linije čarobnjaka koja je ikada vladala južnom Omniom."

On zatim podignu pogled na Aleuru i njihove oči se spojiše. Aleura je stajala sa strane, zbunjena, uplašena i iznenađenja zbog svega što se desilo u proteklih par minuta. Zatim mu je opreznim koracima prišla i uzela njegovu krvavu ruku u svoju, Heros je stegao vilicu od pola, ali nije progovorio ni reč. Aleura je zatvorila oči i skocentrisala se na zelenu magiju koja je tekla njenim venama. Krv je počela da joj ključa, kosa leti, a zelena svetlost da zaceljuje rane na Herosovoj koži. Herosovi crni krugovi u očima su mu se iznenađeno raširili, dok je gledao magiju koja je zaceljivala njegovu posečenu kožu. Posle par trenutaka, krv više nije tekla, a rane više nije bilo.

„Kako si to izvela?", šok je tekao iz njegovog glasa, poput bujice vode.

„Ne znam ni sama... Ali, zato sam se vratila na Pheadreu, kako bih saznala odakle mi ovoliko velika količina moći koju posedujem, kako bih saznala ko sam zaista i kako bih porazila Devet Senki Zla. Takođe sam se vratila da vratim Klarisu i Panteu tamo gde im je mesto."

Heros je klimnuo glavom. „Razumem."

Tišina ih je nakon tih reči progutala.
Stajali su i gledali jedan u drugog dugih tri minuta, Aleura je u tim očima boje topljenog leda videla mnogo kajanja, bola, tuge, ali i nečega što je Heros skrivao duboko u sebi. Nešto što je samo on znao, i nije smeo da dozvoli da ostali ljudi saznaju za njegovu tajnu, njegovo malo blago. Heros je toliko toga želeo da kaže Aleuri, od onoga što mu stoji na duši, pa do svojih najmračnijih misli... Želeo je sa njom da podeli sve svoje lepe i ružne trenutke, želeo je da on bude njen oslonac, njeno rame za plakanje, a ne Elion. Čim bi pomislio da je njegov brat ljubi, pomera joj tu divnu vatrenu kosu sa lica, ima priliku da gleda u zaljubljeni pogled tih veličanstvenih prolećnih očiju, da oseća dodir njene svilene kože pod svojim prstima i da joj šapuće nežne reči dok im mesec svojim srebrnim zracima miluje lica, ljubomora bi mu izjela utrobu i on je tada propadao u beskrajni ponor tuge. Ona voli Eliona, ti si niko i ništa za nju!, glasovi u njegovoj glavi su vrištali na sav glas i on ih je jasno mogao čuti. Prišao joj je polako, gotovo nečujno, sagao se i ostavio poljubac na njeno čelo, dok su njegova čula upijala mirise njene vatrene kose. Zatim ju je pustio, okrenuo se i otišao sporim koracima.

Aleura je ostala sama u hodniku, jasno je osećala kako joj crvenilo farba obraze, srce joj je glasno lupalo i ona je bila besna na svoje srce. Da li je zaista moguće da ono još uvek nije izabralo svoj plamen ljubavi, iako je Aleura mislila da je? Da li je moguće da je još uvek zaglavljena u tom prokletom ljubavnom trouglu?

„LADY OTHELIA?!", nečiji stvarni glas se uvuče u njene misli i izvuče je van.

Okrenula se i mogla je sa njene leve strane ugledati Egberta koji ju je posmatrao sa blagim osmehom na licu. „Poslednji deo turnira uskoro počinje, Lady Othelia. Bolje bi Vam bilo da požurite. Mat je spremio Vašeg konja, Gospo Eudialyte."

„U redu", reče ona kroz dah.

„Da li je sve u redu? Delujete mi odsutno, Vaša Visosti", upita Egbert dok su koračali prema kraljevskim argelama.

„Dobro sam Egberte, zaista. Ne moraš da brineš, samo želim da osvojim "Zlatni Venac" i da se vratim kući. To je trenutno moj jedini cilj."

„Princezo Aleuriona, Vi ste stvoreni za mnoge velike stvari, samo trebate da otkrijete koje su to stvari."

„Kakve velike stvari?"

„Žao mi je, ali obećao sam Vašoj majci da Vam ne kažem, za to mora da dođe vreme, a Vi još uvek niste spremni za tako nešto, Princezo. Ali, zapamtite Vaša Visosti, Vi ste Aleuriona Feliktus. Vi potičete iz najjače linije vilenjaka i vila koja je ikada postojala u Omnii. Vi ste moć koja može promeniti živote stanovnika Omnia kraljevstva..."

„Šta znači da sam ja moć? O kakvoj moći govoriš, Egberte? I kako ja, obična vila mogu da promenim živote stanovnika Omnia kraljevstva?"

Egbert je uzeo njen dlan u svoje ruke i pažljivo ga je gledao. Aleura nije znala šta njen Telohranitelj radi, ali bila je sasvim sigurna da on zna nešto što ona ne. Par sekundi je gledao u njen dlan, a onda joj je pusto ruku i stavio svoju na njen obraz. Njegove safiraste oči prodirale su u njene smaragdne, a u njima je Egbert video vatru kako gori i preti da presuši okean straha koji se nalazio u njoj odavno. Izdahnuo je diveći se njenom lepotom, kao i činjenicom koliko podseća na kraljicu Inodeu.

„Mnogo ličiš na svoju majku, Aleuriona", reče on, a talasi suza su krenuli da plešu u njegovim safirastim očima.

Aleura spusti pogled, a Egbert joj brzo prstima podiže glavu, kako bi mogao da upije sve lepote njenog negovanog lica. Princezina lepota se može uporediti sa Božanstvom, pomislio je u sebi. Pustio ju je i odmakao se od nje par koraka, a potom joj je poželeo sreću u trci koja samo što nije počela.

„Želim Vam svu sreću u trci, Princezo Aleuriona. Zaista se nadam da ćete nam se vratiti."

Zatim se okrenuo i ostavio je samu u okeanu sopstvenih misli. Stvorena za mnoge velike stvari, odjekivalo je u njenom umu. Aleura duboko udahne i izdahne, pluća su joj se spuštala i podizala, a srce ponovo krenula ravnomerno da kuca. Ušla je u boks svog voljenog pastuva i utonula svoje lice u njegovu tamnu grivu. Uzela je Mistralove uzde i krenula prema velikoj areni, tribine su bile pune, dok se žumor čuo čak do nje. Hajde da završimo sa ovim, pomisli ona u sebi, a onda zajaha Mistrala. Tišina je nastupila, ljudi su prestali da pričaju, a onda ju je Marcusov iritantan glas slomio.

„DOBRODOŠLI NA POSLEDNJI DEO TAKMIČENJA U ENDYMION TURNIRU! PRED NAMA PREDSTOJI TRKA KROZ ŠUMU DIVLJIH RUŽA, KOJOM ĆEMO ZATVORITI TRODNEVNO TAKMIČENJE! SAMO JEDAN OD VAS MOŽE NOSITI "ZLATNI VENAC"! A, KO ĆE TO BITI? SAZNAĆEMO NAKON DANAŠNJE TRKE! SREĆNO SVIM TAKMIČARIMA I NEKA NAJBOLJI OD VAS POBEDI!"

Takmičari su se nalazili na startnim linijama. Aleura je bacila pogled sa njene leve strane, tamo na samom početku stajala je Pantea sa svojim konjem Thorom. Ona je spojila svoje olujne oči sa Aleurinim šumskim, a potom joj uputila jedna zlokoban osmeh, toliko suptilan da ga je samo ona videla. Iznenada, velika kugla dugine boje poletela je u vazduh, a onda glasno eksplodirala, oslobađajući iz sebe hrpu šarenih varnica koje su pljuštale po areni. To je bio znak! Aleura je udarila nagom o Mistrala i on se dao u galop. Svi takmičari su jahali veoma velikom brzinom, topao vetar im je grebao lice, dok je svačiji pogled bio prikovan za veliku šumu koja se protezala u daljinu. Mistralova crna kopita su trčala prema cilju, Aleurine oči su bili prikovane za šumu, za par trenutaka su ušli u šumu i Aleura je usporila Mistrala. Osećam čudnu energiju u ovoj šumi, pozitivnu energiju, razmišljala je u sebi, dok je kaskala šumom na Mistralovim leđima.
Šuma Divljih ruža, dobila je naziv po tome što su u njoj rasle Divlje ruže, različitih boja duge. Neke žute, neke roze, crvene, a bilo je i onih ljubičastih, narandžastih i azurno plavih. Aleuriona je ponekad smatrala da se ta šuma trebala zvati Šuma Duginih ruža, a ne Divljih, s’obzirom da su ruže bile svih boja ovog šarenog sveta. Stala je kod jednog žbuna, a onda sišla sa Mistralovih leđa i približila mu se. Atalantina kruna Svetlosti bila je sakrivena u nekom stablu ili žbunu, a takmičari su morali da pregledaju svaki kutak ove šume kako bi je našli. Svaki takmičar za sebe, nije bilo dozvoljeno pomaganje ili praćenje, ponekad bi se potraga za tom krunom toliko odužila, da je takmičenje moralo da se produži na nekoliko dana. Jednom, kada je Aleuriona imala samo pet godina, potraga za Atalantinom krunom svetlosti se odužila na ukupno mesec dana, kralj Dion i kraljica Inodea su čak razmišljali da prekinu takmičenje, jer kruna nigde nije mogla biti nađena. Na svu sreću, jedna od takmičarki, Aida Armijo je uspela da pronađe krunu u poslednjem trenutku i prođe sa njom kroz cilj, tako da Endymion turnir te godine ipak nije ostao bez pobednika, kao što su svi mislili da će biti. Gde si, gde si?, razmišljala je Aleuriona u sebi, dok je pomerala grmlje sa strane, ali nije imala nikakvog uspeha u tome.

„Tražiš krunu, Othelia?"

Aleura je začula dobro poznati glas iza sebe, a kroz njene vene je sada tekao bes. Okrenula se na svoju levu stranu i tamo ugledala lažnu Princezu Panteu na svom sivom pastuvu srebrne grive, kako je posmatra pomalo zlobnim pogledom. Aleura je razmišljala da li da odgovori ili ne, a onda se okrenula i otišla do narednog žbuna, pomerila mu šiblje i nastavila da traži. Pantea se iza nje podmuklo smejala, pa nastavila.

„Izgleda da ne znaš da se Atalantina kruna svetlosti zaslužuje, a ne pronalazi. Samo članovi Endymion kraljevske linije mogu da je osete njeno prisustvo, a ako se slučajno desi da neko od pripadnika vlastele koji nije krvno povezan sa Atalantom pronađe krunu, on mora da se dokaže da je vredan te iste."

„Dokaže da je vredan te iste?", Aleuriona ju je sada već zbunjeno posmatrala. „O, čemu to pričaš? Kako neko može da se dokaže običnoj kruni?"

„Ne znam", nasmejala se Pantea sa jedne strane. „Ali, znam da ti nisi dostojna da uzmeš tu krunu, ona pripada meni, jer sam ja Princeza Pantea Feliktus! Atalantina naslednica, bolje bi ti bilo da mi ne staješ na putu do te krune, Othelia!", udarila je Thora i on je odgalopirao u tamu šume, dižući za sobom gusti oblak prašine od kog se Aleura glasno zakašljala.

Pantea, ja sam Aleuriona Feliktus! Ja sam Atalantina naslednica, ja polažem pravo na tron severne Omnie i na krunu svetlosti, a ne ti!, Aleura se popela na Mistrala i dala mu je znak na nastavi da jaše kroz šumu.

Iznenada, čudna jeza prošla joj je kroz telo. Okrenula je glavu u svoju levu stranu, uzana staza prepuna kamenčićima vijugala se i gubila u mračnu daljinu. Tamo, duboko u tami, Aleurionu je nešto zvalo i njeno srce glasnije zalupa. Vid joj se zamutio, Bela sova je huknula i poletela u pravcu gde je ona gledala. „Atalanta...", nepoznati glas joj je odjekivao glavom, dok su njene oči hipnotisano gledale u belo pernato stvorenje, kako sleće na granu jednog drveta. „Prati me... Ti si izabrana, Atalanta... Ti si dostojna..."

„Stanite! Ko ste vi? I zašto me nazivate Atalanta? To nije moje ime, zovem sa Aleuriona."

Na granu je sletela druga sova, perja su joj bila crna poput Oniks kristala, a oči boje čelika, sa strahopoštovanjem su gledale u Aleurionine smaragdne. „Znamo, Princezo Aleuriona Feliktus. Vi ste kćerka kralja Diona i kraljice Inodee Feliktus. Sve znamo, vratili ste se na Pheadreu kako bi ste pustili istinu u Vaše kraljevstvo. Istinu koju su sa ove divne planete proterale laži dve devojke. Nisam li u pravu?"

Aleura je polu otvorenih usana gledala u dve sove koje su joj se obraćale, a onda je jednom klimnula glavom i dalje u šoku koji je ispunio njeno telo kada je čula sove kako pričaju. „Da... U pravu si..."

„Iznenađeni ste, Princezo?", progovori bela sova. „Dozvolite nam da se predstavimo. Ja sam Airis."

„A, ja sam Niraya. I mi smo čuvati Drveta svetlosti!", pokloniše se sove u njenom pravcu. „Mi smo potomci velikih svemoćnih sova. Ragona."

„I Nizre", dodala je Airis.

„Ragon i Nizra?", trepnu Aleura par puta. „To su sove koje su prema legendama posadile Drvo svetlosti. Dok ono živi, šuma će živeti zajedno sa njim. Staro je hiljadama godina, a njegova moć je veoma jaka i niko nije u stanju da priča sa njim. Prema legendama, to mogu samo osobe koje su u krvnom srodstvu sa Atalantom. Zar ne?"

Niraya je klimnula glavom. „Upravo tako, Princezo. Vi ste u krvnom srodstvu sa Atalantom i mi Vam moramo pokazati put do tog drveta. Jer ono...", reči su ostale da lebde u vazduhu, a nervoza je krenula da ispliva na površinu. „Ono nije dobro..."

„Kako to misliti da drvo nije dobro?! Šta se događa sa njim?!"

„Videćete, Vaša Visosti", Airis je raširila krila, a onda je poletela u vazduh. „Pratite nas, odvešćemo Vas do njega, Princezo."

Aleurine usne su se savile u široki osmeh koji je blistao od sreće i uzbuđenja. Ona se popela na Mistrala, a onda sa njim krenula da galopira mračnom stazom. Pratila je bele sove koje su letele iznad njene glave, one su se povremeno skrivale u drveću od pogleda ostalih takmičara koji su se mimoilazili sa Aleurom i Mistralom. Aleura je osećala jaku negativnu magiju koja joj se uopšte nije svidela. Put pod Mistralovim kopitima bio je skoro nevidljiv, visoke krošnje drveća bacale su svoje tamne senke po stazi. Nakon nekog vremena galopiranja, Aleura i Mistral su ugledali Caspalinove žute zrake kako padaju na obrise drveta u daljini. To mora da je Drvo svetlosti, ali šta mu se desilo?, Izašla je na poljanu i prišla je bolesnom drvetu. Mistal je kopitima udarao u zemlju, sporo kaskajući, Aleuriona ga je zatim zaustavila i sišla sa njegovih leđa. Polako je prišla drvetu, osećala je veoma jaku negativnu energiju koja ju je gušila, ona se borila za vazduh i iznenada je pala na kolena i zakašljala se. Osećala je crnu magiju kako teče granama drveta svetlosti, a od njenog jakog kapaciteta, srce joj je uplašeno zakucalo. Podigla je pogled i uočila je mračnu senku zla kako okružuje to siroto drvo, hraneći se njegovom energijom i životom.

„Da li ste dobro, Vaša Visosti?", upita Niraya vidno zabrinuta za Aleurino stanje.

„Ja sam dobro", reče ona, disanje joj je bilo plitko i sporo. „Ali, drvo nije. Ta mračna energija, to je Demonski otrov... Demoni su otrovali Drvo svetlosti!"

„Šta ćemo da radimo, Princezo Aleuriona?! Moramo da spasimo drvo, ono ne sme umreti!", Airis je krenula da paniči.

Aleuriona je hrabro ustala sa zemlje, namršteno je gledala u drvo, čiji su beli listovi počeli da crne. Prišla mu je odlučnim koracima, stala na par metara od njega i pažljivo proučavala. Iznenada, drvo joj se obratilo, na veoma čudnom jeziku, što je Aleuru ostavilo iznenađenu. Drvo priča!, šokirano je gledala u njegovo stablo, dok joj se ta misao kretala po umu.

„Sintamos... Venturei Chosentellos...

Minta crisponduas vuntaé!"